Srpski sion

Б р . 51

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 831

већ то је довољно, да се над свим тим чињеницама згрозимо и да их гнушањем увређене хришћанске душе осудимо. Но као што извештај саопштава, поведена је истрага у овом немилом догађају. Сачекакемо да се сврши, не би ли нам она у тај догађај унела потпуну светлост. Далеко је од нас и иомисао, да се паћамо у туђе делокруге, и делатност њихову да иресуђујемо; али нам се ни у грех упнсати не може, ако изразимо своје задовољство са нромишљеним ноступцима високопреосвећеног г. енископа Никодима нриликом насртљивог нрозелитизма, који му хтеде духовну паству збунити, а његову архипастирску л>убав и старање у искушење довести. На жалост, невоља кидише како и на сам живот, тако и на човеково осведочење. И бива да људи нодлегну. Под притиском таке невоље н беде, а са поцепаним срцем и расплаканом душом, ето, дванаесторица на тешко искушење стављена и душевном тортуром стегна убога тежака у Далмацији, — учинише формалан нрелаз у грчко-католичку вероисповест. Формалан иодвлачимо за то, јер се неки већ и покајаше ради свога вероломства, а јер и остали тај нрелаз учинише под нритиском претња и обмањивања, а никако из религијозних мотива и побуда сво'е савести и верског осведочења. А таки прелази, са ширег гледишта узети, нити су коме на часг и корист, а нити на штету Ако нпак о штети чијој при шаким прелазима може да се реч поведе, штета је та увек на страни онога, ко се њима мислио користити. И зато ради тих прелаза не би нмао нико разлога да иозавиди „унији". Напротив жалити ју. Господа пак, којима је „уннја" тако мила и за срце ирирасла, и која се рад „уније" одају на врло смела, и ако одвратна и јеванђелских исгина недостојна, насртања нротив светиња религијозног осведочења нравославних Срба, та би госнода, и ситна и крупнија, требала добро да проуче историју ширења уније међу православним Србима, нре — него што их ћеф вргне на, тамо њнхове, „аностолске мисије". Па би требала та господа да буду на чисто и с тим; да ли се њихови поступци могу довести у склад са духом Хришћанства и са умом деветнајстог и за којн дан, тако рећи, двадесетог века, и да лн се тим иостунцима, таком верском нетрпљивошћу и нрозелитском дрс-

кости, можда не наноеи гадна повреда целоме Хришћанству, а игнорује здрав разум и цела култура. Да, кад свет не би умео, могао и хтео разликовати Хришћанство, његове вечне истине и његову божанску сврху, од времених и сичушних нехришћанских циљева и смерова, ноступци ненромишљеног, пргавог а нестрпљивог ирозелитизма крижевачког, — била би ваистину повреда и срамота целога Хришћанства. И кад се Хришћанство не би разликовало од „уннје," двадесети век би на основу поступака и дрскосги њезине имао основана разлога и права да Хришћапству порече право на опстанак. Али дао Вог, Хришћанство ннје „унпја," а „унија" није Хришћанство.. „Унија" нак врличка брука је само за крижевачке прозелите. И као таку ју ми региструјемо. А извештај из Далмације нрештампавамо, да се боље види и да се не заборави, — колико хришћанске истине, љубави и триљивости има у сведочењу и срцу оних, који у име Хришћанства раде против Хришћанства. И кад осуђујемо врличке прозелите, чинимо то само ради Хришћанства. Јер врличком „унијом" је повређено Хришћанство, више него што би православље и Српство било угрожено. За православне Србе ми не страхујемо, ма где они били. А нађе ли „уннја" и међу њима кад и кад какав год еквиваленат, за своје „подвиге", сваки ће јој се пут у том еквиваленту огледати само — њезина мизерија, која је увек и један велики дефицит њезине хришћанске вредности. Јадни су успеси њезиних мисија и нехришћанских „нодвига". Јер не треба заборавити никад, да се ренегати свете најбоље ономе, ко их врбује, а да добро долазе баш ономе од кога одпадају. Православље не мари за нрозелитизам, а Србин га презире. Православље с« не намеће никоме, јер истину људн траже. Ко се намеће та.ј се и одбацује . А извештај из Далмације гласи овако: Далмација 4. дец. Чим су новине с оне стране Велебита јавиле, да долази у Далмаци.ју у „апостолску мисију" унијатски бискуп крижевачки, Његово Преосвештенство наш госп. епискон Никодим одмах је упозорио нарочитом окружницом нарохијско свештенство. да буде на опрезу, да