Srpski sion

„СРНСКИ СИОН."

Бр. 52.

витлејемских домова У ово доба године, заиарне ноћи, благословене Иалестиие. ирохлађују свежи иоветарни, који леиршају и блаже узаврелу крв. као вечерља молитва, што се из срца нобожна Јудеја. Јехови, узвија. На северној страни града, до самих Јерусалимских вратница. кроз које се до мало час тискао многобројни народ, пешице. на камилама и богатим техтериванима. оперваженим златном тканином, стоји један дом са равним кровом. Кад су вечери благе и кад се у граду све утиша. често се виђа како но овоме крову лагано хода нека тамна прилика, која вас више оиомиње на човечију сен него ли на живи створ. ГГриближите ли се дому и боље загледате, нашће вам у очи увехло лице престареле жене, која наслоњена. левом руком, о раме робиње Мисирке, а десном, на дугу. више главе, настирску палицу, нолагано стуна нискоме диваиу, што је намештен уза сами наслон, који ивице равнога крова оквири. Тако је и ове вечери изашла иа кров, да удахне свејјр ваздуха, који се мешао са бујним мирисом Витлејемске вегетације. Мисирка јој номо.же да се на диван спусти, па онда клече крај њезиних ногу и прихвати махалицу од паунова перја, што јој крај ногу лежаше. — Погледај, девојко, шта се румеии тамо најерусалимској страни; јели оно иожар запаљених домова јерусалимских, или опрезни пастири ложе велике ватре. да одгоие ла <Ј >а. што се око торова нрикрада? „Не, пророчице Господња. није оно ножар јерусалимских домова, нити настири ложе велике ватре. да лава заплаше, већ зажарено месечево лице сребри лиснате круне тамо над планином Мар — Илије,." А сребрна светлост пуиа месеца, који у томе часу заплива по небесноме нроетранству, као камила у безкрајној нустињи, просу своју светлоет по равним и опустелим крововима и на широку Витлејемску долину, кроз коју, као огромна змија, вијуга друм, што из Витлејема у Јерусалим води. Небесно кандило обасја стас и лице старе жене. IIо свему изгледаше, даје ова старица нревалила у велике осамдесет годииа свога живота. Висок, мало погрбљени

стас покривао је од половине главе дугачки покривач, којп се до земље пуштао. Он је тампе боје и откан од меке вуне. Преко главе имала је иребачену мараму, са малом. белом чалмицом, која јој чело омота* ваше. Марама се овлаш прикопчавала иснод грла, те је тако оквирила лице, као восак жуто, које осепчаваху два снежно-бела увојка косе, што се као два ваздушаста прамичка, низ слепе очи сиуштаху. Тога часа седела је старнца мало заваљена на днванска узглавља, са рукама у крило сиуштеним и очима полузатвореним, као у онога који у самоћи о нечем премшиља. Њенп дугу.љасти образи. са пошироким а ниским челом и подужим, мало повијеним, носем, који се надноси изнад малених н увелих усана, показују вам тин Јудејке. Да јој се од времеиа на време не мицаху усне, као да нешто себи шапућу, мислили би, да гледате, пред собом. уметничко дело каквог вајара, који је у овим, дубоко урезаним борама, што .се између очију и носа јагоднцама повлаче, и у глаткоме, као нергамент, челу извајао Аврамову Сару. Тако се одмараше она. немичућн за кратко време. У ноћиој тишнни чуо се само одмереии бахат иогу и иотмули звон штитова неколицине Римљана. који као иоћна стража лагано корачаше кроз теспе и кривудаве улице Витлејемске. Од једном чу се одмерено куцање дрвене маљице, на вратницама њезииа дома. Погледај. девојко! то неко куна. Иди и отвори, можда је одоцнели Јудеј, којп није нашао станишта у граду. „А ако је Римљанпн?" — Не, тако не купа рука дрскога Римљанина. Одмерепо и тихо куцање казује РУку Јудејчеву. Куцање се још једном ионови п Мисирка сиђе с крова. Не иотраја мало, а иа уласку крова указа се, као сребро, седа глава једиога Равина. И његово престарело лице имало је све оне одлике тииа. који се на лицу ове старице оцртаваше. Дуга, са свим седа брада, снуштала се у коврџама до самога појаса, а испод обле кане, налик па затвореиу круну, око које се омотавала бела чалма, слазила су између уха и слепих очију. два таласава бела