Srpski sion

Б р . 7

шљење оних. који сликају стање невине слободе у впду равнотеже- између добра и зла. у којој је слобода подједнако приступачна и једном и другом, исто тако иде за добрим ка-о н за злим. Такова замишљена равнотежа јесте псто, што и застој, инерција, а то је особнна мргве материје, а неирнродно је н немогуће у животу тако иокретљивом и тако будном, као што је живот човечјег духа, особито духа препуњеног снаге, какав је без сумње и био дух првог човека. Православна наука одбацује све такове назоре. држаћи се начела, да ,је сам Творац наслпкао у срцу човековом закон добра, да .је у самој нрироди ч »веково.ј била усађеиа позитивна тежња добру, тежн а свегла, чпсга. слободна. А неуредни иокрети те.чесннх страсти против духа, слабост воље нротив нпжих тежњи, њена већа наклоност ка злу него добру, тупост п спорост ума у познању и примању истине, особито истине божанствене, трајност нашег телесног састава и његова смртносг, у опће сви они недостаци и несавршенства. без којих се човек неда ни замислити у садашњем стању, чине не што друго, него нарочиту повреду наше телесне и духовне природо грехом. Није их Творац унео у нашу ирироду, него нх је сам човек навукао на себе преступом заповестн ирвог завета. То је болест наше природе, њено изопачење, ненормално стање, нлата за грех као што учи аиостол (Римљ. VI, 28). а не чисто природно несавршенство, које је у нашу нрироду унео сам Творац, као што мудрују римокатолици. Али ма како да су биле савршене природне силе човекове до његовог пада, православна нсточна црква, протпвно иротестантизму, учи. да је он п онда требао особите номоћи божје, да би достигао одређену му сврху, да је требао непрестаног благодатног снажења од Бога, који је једиии извор живота и сваког савршенства за своја створења; а требао је с тога. што он као створење јесте суштаство ограничено, које нема жавот у самом себи и добија од Творца савршенства такође ограничена. Благодат .је заиста и била дата ирвоме човеку, те је првобитно стање његово било не само стање чисте и неиовређене ирироде, него и стање прнроде Слагодаћу освећене

С тр . 1(<9.

Утецај молитве. Беседа Евђ. Берсје-а. По руеком превео е Фрамцуеког П. Весин. (Иаставак) Сада се обраћам душп човечјој у време невољног нагона, који је нука на молитву. Обраћам се њој, не тада, кад размишља, већ кад се слободно моли и без мишљења на последице. Шта хоће она тада.' Да ли само да, се узнесе к Богу, да се сједини с извором сваког добра, да се смири у носматрању опћег поретка, да се научи нокоравати неумољивој неопходности? Ко би се усудио то рећл, да не слаже пред утецајем ? Је ли то пог.тед који тоне, иоглед који се обраћа Богу у немирном очекивању ; мати, чије се срце кида, при иогледу детета у предсмртној агонији, која дршће нри иомисли на искушење, ко;е јој може ногубнтп снна? Је ли отац, који с ужасом гледа да сутра нема хлеба за нородицу? Је ли грешник, који осећа, да га зло доводи до лудила ? Једном речју, — сва бића, која се моле, као што су се увек молили и као што ће се молити, мислите ли, да они не моле, и немају дубоког и јаког уверења, да могу умилостивитп вољу божју и измеиити ток ствари? Но ви не можете и но смете то рећи, него сте принуђени потврдити, да су сви они — жртва велике заблуде. Заблуде ! Но одкуд та заблуда, коју ја налазим увек н свуда, која није могла постати у дубини душе човечје ни васннгањем, ни утецајем и иримерима, а међутим се увек јавља у души у одсудном часу? То би значило, да је Бог, који нам даде таку молитву, био Богом, који створи у нашој души глад без хране, жеђ без пића: Богом, који бп рекао свом створу: „ти ћеш ме увек питати, али тп никад нећу одговарати." Не, не ! Јавишеверујем том откривеном непосредном сведочанетву душе, него системп, која присиљава или назива илузијом то дубоко и онће душевно чуство, или му изврће смисао и, против природе нрекраја његов истинитп карактер Одбацујем систему која то тврдп, и верујем у чуство, које никада неће ишчезнути. Осим тога, ми хришћани, за све што само знамо о Богу лепо и узвишено, дугујемо Исусу Христу. Христос нам је открио л.убав и приступ к небесном Оцу, изагнао из нашнх одношаја к њему све грубе н сујевјерне идеје и користољубиве рачуне најамншса, Најпосле,

„СРНСКИ СИОН."