Srpski sion
стр. 548.
„С1М1С1Ш
обичнија, слспоЛа душевна. То је болест оних, који су оелабили или угасили свијетло духа свога. Очи ил»8тх. и i« оузрдтк, то је болест многих Хришћана, који обманувши себе удал.ише се од Бога, а Бог се удалш од њих! и ако имају ј«ш штогод ума, не разумијевају с њим више. Ох, кака је то тек сљепоћа! каква несрећа! Свиће истина, свако јутро сунце истине и вјечне иравде, да освијетли, обасја и озари сваког човјека, који долази на овај свијет; свиће иетина то врело вјечног живота, да уљеиша, да оживи, да обасја, да загрије топлотом љубави свијет интелектуални и морални; али духом слијепи то не виде. Као звијезде на нлавом ведром небу, сјају праведни и евети божји, са њиховим дјелима и њиховим примјерима; али елијеии духом то не разумију, или ие ће, да разумију Сваког су дана окружени чудесима љепоте и доброчинстава, разасутог пуном руком Створитељевом; али слијепи духом то не разумију, већ газе тајне и величине божје. 0 биједни слијенци! Душе нијеме и глуве за хармонију створења, душе тамне, које не иропуштате у себе евјетлост божијег свијетла, вјере, дођите са мном у школу слијепцу једном. Слијенац Јерихонски, данас ће вас, научити, шта имате чинити, да се ослободите болести ваше; дођите, да вам отвори вид духа, ноказујући вам начин. којим је он задобио вид свој ; ноказаће вам уједно какав карактер мора имати вјера ваша. Кад је Исус Христос ишао у Јерихон, слијенац неки сједио је крај пута просећ. Чувши, да гомила народа туда иролази, питао је зашто је то. И он је доЗнао, да Исус Христос пролази. Тада новика „Исусе сине Давидов помилуј ме." Ето вам слијепца једног, који се налазио у несретном стању, па желећи, да се опрости таме и тмине своје, позва онога, који је свјетлост свијета, нут, истина и живот. Слијенац Јерихонски желио је, да му сване свијетло живота, и тек што је чуо, да Исус Христос пролази, скочи на ноге и зовну га свом моћи душе своје. Ах! Дакле је истина, да требамо прије вјеровати, иа да се Бог умилостиви доћи к нама. Онда ћемо тек достојни бити његова милосрђа, његова нохода. Види ее јасно, да је вјера слијепца овога била чиста, одређена и стална. Он није много премишљао: да ли ће ме примити Бог овако биједна и ирљава? Како ћу прићи к њему, кад је опкољен толиким свијетом? Иа онда? На како! Не, Не, он није ни дао много премишљања, која
угушују вјеру. Он је скочио иа поге, пружпо руке молећ се Погу; и њега зазвао свом душом својом. Осјећате ли молитву вијерног: „Госноде, сине Давидов смилуј ми се!" А шта зна он о вјечном нореклу Божанског Слова, кад га назива сином Давидовим ? Откуд је научио ту пебеску науку, тај раздранани и нрл.авн просијак? Из књига? Не, јер он је слијеи. 0 благословена вјеро! колике тајие откриваш нростнма и неукима, а ускраћујеш мудрацима впјека! Научи\,о се дакле од слијепца овога, те ако желимо запалити свијетло духа свога, треба да имамо вјеру једноставну, • брзу, сталну, постојану^ Гомила народа пријетила је слијеиом, да умукне, да им не за гушује уши тим иобожним узвицима. Ал он још јаче узвикиваше исиовиједајућ божаиство Христово пред свијетом; а што то значи? Вјера кад је истинита, онда је и смјела и иоуздана. Слијепи из Јерихона заиста исиовиједа отвореко ијавно вјеру своју у Исуса Христа, нред народом. Притворност, лицемјерство и бојажљивост у исновиједању вјере јест мана душа слабих и малодунних. То Је безбожно одрицање и затајавање. И ти слијенче Јерихонски, који срцем вјерујеш у правду, и устима ју исповиједаш, ти, који си иризнао Исуса Христа нред људима, и тебе ће Исус Христос признати пред Оцем евојим Који није то разумио? Исуе Христос иризвао је елијепога к себи, и запитавши га шта жели, повратио му је вид. Вјера дакле еједињује човјека с Богом, Створитеља са створењем, вјером богати сваким благом и благословом обдарује сиромашка. Бјера осветљава, вјера спасава. Слијепац, кад је прогледао, ишао је за Христом славећи Бога. Заиста вјера чим је топлија и ревнија у свом почетку, тим је чвршћа и ностојанија у свом развитку и нанретку. Вијерни ком је доброчинство учињено позивао је народ, да хвали и слави с њиме милосрђе и доброту Бога евога. Он га је нратио свуда, свом душом презирући еве непогоде, тегобе п тешкоће нутева. Завршимо дакле: Блажени, који ие виђеше чудеса његова као слијеиац Јерихонски, а који вјероваше. Да блажени, јер који вјерује у Сина божјег. Биће сиашен, имаће у себи доказ божји и биће укријепл.ен својом властитом кријепошћу. С талијанског нревео Јован Узелац, свештеник