Srpski sion

С тр . 614.

„СРПСКИ

која су, уједпо утечући, облагородила и красоту тела. 1Бу иризнавагае, наноелетку, за последњу цељ своју и граматика и математика и сав курс наука у опће, с филозофијом заједно Какав ли је норажавајући сагласни хармоничии скуп у једно нераскидно дело таких, по изгледу, разноврсних елемената! Само је народ вештак, који је никао и развио се на производима највећега умет ника — Омира, могао бити творац оваког идеала и средстава за достизање истога. И гато је особито важно, све ово не беше само пород инстиктивних склоности и тежња човекових, него иромигаљено и логички основано. Наиме, геније Грчке, који је створио велике ФилозоФе први се забавио теоретским разјагањивањем цељи и средстава васпитања, и у радовима Платона и Аристотела створио је по историју, прве, веома значајне нокугааје васпитне теорије. Прва половипа класичког света имађагае велике заслуге за васпитање, а друга напротив малакгае. Естетички елемепат, који је тако дубоко проникао сав живот и радиност старога Грка, код Римљана уступа елементу расуђивачком, практичком. Овај до суровости трезвени човек здравога смисла у свему бегае расположен, да одабира ире свега оно гато је практичпо, корисио. По томе иШе, које, истина, обузима у вигаој тачци својој сву државу, сву отаџбину, стајагае на првом месту и у васпитању. Тако беше у нрвом периоду самосталног развића римског народа, кад је ои чувао свој чисти национални карактер, а то се делом чуваше и у епоси господарства Грчке, која не гледећи иа сву своју искреност, не беше кадра, да ирими ову главну црту Римл.ана. И сада се иајбољи умови Рима, као Цицерон и Квинтилијан, задржавају у својим делима љубавл.у на средствима за образовање искусног оратора, као најбољега практично-кориснога и у њему виде виши идеал човека. Така је последња реч сгарога, до хришћанскога света. Не говорећи о потнуно бедном, оскудном стању идеала источних народа, нас не може задовољити ни класични свет. Одавајући справедљиво ношту уважења иа и

дивљења — изванредним задаћама, старогрчког васпитања, ми се пе слажемо, да их примимо у свој живот. Нигата пемајући нротив здравог и прекрасног тела, мн тим вигае далеко смо, да својства његова стављамо као мерило за одену достојанства н значења човекова уопће, (као гато бегае н. пр. у Шпарти), зато, гато ми сматрамо за најблагороднију и за иајвигау не телесну, него духовиу супстанцију човекова бића. Главни недостатак старокласичких погледа и састоји се у том, гато не гледећи на сву силу и дубину грчкога и римскога ума, њему не бегае позната величииа и достојанство човекова духа самога о себи. 0 чистој идеји човечанства, о идеји човекове личности, која највећу вредност носи у самој себи, не зпагае ни Грци ии Римљани. Човек се ценио у старом веку не сам по себи него вигае, као средство или оруђе за друге цељи — иородицу, касте, збора, напослетку — целога народа. Зато се овде и не може тражити ирава добродетељ: код народа класичких она је у опће одбачена или је једноетрана. И Грк и Римљанин појављују се као крајње егоисте, који се несито наслађују земаљеким добрима и свесветеким гоеподарством. Зато дакле и тако дубоки умови, као што је Платон и Аристотел пе могогае се ослободити од идеја ронства. да га признаду као иојаву иенормадпу; напротив оии се стараху, да па^у природни осиов за њега, — у природној одличности Грка од варвара. Идеја једиакости се ие налази код ових великих мудраца старога света. Зато и учење њихово о нравди носи на себи не опћечовечапски, него, тако рећи, архипастирски карактер. Грк се није могао помегаати с Варварима: дугаа његова самом нриродом је ставл.ена вигае него дугаа свакога другога човека. Једном речју и овде пе појмигае човека дужним начином и ие оцеиише по достојаиству. Тадања религија бегае врло слаба за ово; филозоФија поред свију усиеха својих, не имађагае снаге, да јој помогне. Тек појавом Христа Спаситеља у свету, као да тајанствеии покров сиада с лица земље и човек иочиње појимати сву величину нрироде своје. Достојанство и зпа-