Srpski sion

С тр . 724.

Вр. 44

Утрехтска Изјава. Старокатолици задобише за себе симпатије читавог иравославног света ие само својнм негатпвним радом, наиме, што одбадише заблуде римске цркве, него и њихов позитиван рад, њихова верска начела, иривукоше још више православне. У својој „Изјави", коју донеше њихове вође у Утрехту 24. септембра 1889. г., изнеше они своје мисли о неким догматима и о управи црквеној, и већ њоме утрше пут за сједињење с нравославном црквом. Све нравославне цркве на Истоку радосно ноздравише тај старокатолички иокрет, изузевши цркву краљевине Грчке. Но и ту није била крива сама црква, него неки њени чланови, који, са неких својих политичких идеја и са. неразумевања верског учења сгарокатоличког, жестоко нападоше на њ и за собом новукоше и самог пок. митрополита Германа. Ми смо већ донели у овом листу нешто из те борбе, кад смо говорили о одбрани Старокатолицизма од великог научењака и богослова грчког, Диомида Кириака, у којој он на основу „Утрехтске Изјаве" доказује православље Старокатолика. Сад ево доносимо у преводу и саму ту „Изјаву", да би читаоци „Српског Сиона" упознали суштину старокатоличког учења, те тим лакше разумели оно велико интербсовање православног света за старокатолички покрет. Изјава гласи: „У име Пресвете Тројице. Јован Хајкамп, архијепископ утрехтски, Каспар Јован Ринкел, епископ харлемски, Корнелије Дииендал, епископ девентерски, Јосиф Хуберт Рајнкенс, епископ немачке сгарокатоличке цркве, Едуард Херцог, епископ швајцарске христово-католичке цркве, сабравши се данас 24. септембра 1889. год. у архијепископском цодворју у Утрехту и призвав Светога Духа, издајемо (еНаабеп) ову изјаву Католичкој цркви. Сабравши се на иозив потписаног архијепископа угрехтског, ради договора, поставили смо: унаиред, од времена до времена, скупљати се заједно ради саветовања о оићим стварима уз суделовање наших помоћника, саветника и богослова. На овом првом свом скупу сматрамо као

потребно у опћо.ј изјави укратко изложити оне црквене основе, према којима' смо ми до овог часа вршили своју епископску дужност и вршићемо и у будуће, и које смо ми имали случај већ више пута исказати. 1.) Ми се чврсто држимл старог црквеног основног правила, које је Викентије Лирински исказао у ставци: н1 1епеапш8, даоД иђјдие, диос! зетрег, ^иос! аћ отшћиз сгесШит ее1; ћос ез1; еићп уеге ргорпедие саШоИсит (држимо се оног, у што су веровали свугде, у што су веровали увек, у што су веровали сви; јер само јго јесте у истинитом и иравом смислу васељееско). Према томе се ми чврсго држимо вере старе цркве, како је она исказана у васељенским Символима и у од свих нризнатим дотматичким одредбама васељенских сабора неразде.т,ене цркве прве хиљаде година. 2.) Одбацујемо ватиканске декрето од 18. јула 1870. год. о непогрешивости и о универзалном епископству или о црквеној свевласти римског паие, као такове, који противрече вери старе цркве и руше старо црквено устројство. Но то нам не стоји на путу, да нризнамо историјско првенство, како је оно било усвојено римском епискоиу као првоме између једнаких (ргнпиз ш!ег рагез) од многих васељенских сабора и отаца старе цркве с иристанком читаве цркве ирве хиљаде година. 8.) Одбацујемо такођер објаву Пија IX. од 1854. год. о „непорочном зачећу Маријпном", јер нема основа у светом писму и предању првих векова. 4.) Што се тиче других, изданих у последњим вековима, од римских епискоиа догматичких декрета, була: ЦшдеиНиз, Аис(огет Мек сплабуса 1864. год. и т. д. ми их одбацујемо, уколико противрече учењу старе цркве, и не признајемо их за обавезне (тавз^ећепс!). Осим тога, понављамо све оне иротесге, које је у пређашње време већ учинила Риму стара холандска католичка црква. 5.) Ми не нрпмамо тридентинскп сабор у његовим одредбама, које се тичу дисциплине, и догматичке његове одредбе, примамо их само утолико, уколико су сагласне с учењем старе цркве. 6.) Узимајући у обзир, да је света евхаристија од увек била истинито средиште богослужења у католичкој цркви, сматрамо као