Srpski sion

Б р . 44

своју обавезу такође изјавити, да ми са свом иравилношћу у целини и чврсто чувамо стзру католичку веру односно свете тајне олтара, верујући, да под видом хлеба и вина примамо тело и крв Госиода нашег Исуса Христа. Евхаристичко богослужење у дркви није настављено понављање лли обновљење измирне жртве, која је једном за свагда иринесена од Хриета на крсту; него се његов жртвени карактер састоји у том. да је оно њена успомена, која не престаје, и истинито присуство тога јединог принашања Христа за спасење искупљеног човечанства, које се свршава на земљи и које ће се, по Јевр. IX. 11. 12., непрестано свршавати од Хрисга на небу, јер Он сад стоји за нас пред лицем Божјим (Јевр. IX. 21.). При таком карактеру евхаристије у одношају према Христовој жртви, она је у исто време освећена жртвена вечера, у којој верни, који се причешћују тела Госиодња и крви Господње, имају заједницу међу собом (1. Кор. X. 17.). 7 ) Надамо се, да ће напорима богослова поћи за руком, да држећи се чврсто вере нераздељене цркве, дођу до слоге с погледом на разлике, које су поникле од времена црквеног раздељења. Свештенпке, који су под нашим руководстЕом, ономињемо: у проповедима и на предавањима прво пмати на уму битне хришћанске верске истине, које исповедају све вероисповести, које су раздељене у црквеном одношају; ири расправљању противуречја, која још посгоје, брижљпво пзбегавати сваку увреду истине и љубави, — и речју и примером задобивати чланове наших опћина, да се према иновернима држе у духу Исуса Христа, који је искупитељ свију нас. 8.) Чврсто и са свом иравилношћу чувајући учење Исуса Христа, одбацујући од себе све заблуде, које су се по човечјој кривици помешале с њим, све црквене злоулотребе и је архијске претензије, надамо се, да ћемо с највећим успехом радити против неверија и религијозне равнодушности — против тога најоиаснијег зла нашег времена. Дано у Утрехту 21. септембра 1889. год. (Долазе потписи споменутих архијеиископа и епископа.) М. В. Ј.

С тр . 725.

Проповед. Скажи ми Гди кончннб л\оГо н чнсло днеи л\оих'л кое естк... (Псалам.) Чусмо ето, благочастиви, одјекнуше звуци танке харфе псалма Давидова: Кажи ми Господе конац живота мога и број мојих дана којшки је. Ћути затворена и запечаћепа књига вечности и живота Печати су јаки, везе су иераскидие, нико их не може отворити ни расмрсити осим онога, који их је свезао и замрсио, осим небеспог кључара ... У тој књизи написаии су дапи и часи нашег живота. Шта су даии, што су часи, што је вечност, што ли време, то ме не иитајте. „Ја знам шта је све то, кад ме нико о томе не пита, а опет не знам кад ме когод о томе занита " Тако вели велики св. Кипријан, а ја боље не знам од њега. Часи лете, даии лете, време лети к својој вечности, да оде, да га нестане у тој бесконачној тајни, као каиља росе када пане на новршје мора бескрајнога, као мали жубор поток, што се као сребрепзмија вијуга кроз зелене ливаде и гране, док га нестане у реци и мору, мору вечности. .. Прошлосш је прохујала више наше главе, као брзица река кроз стење и камење. . . Прошлости више пема. . . Прођоше ружичасти дапи иролећа живота, младости; иаде иње на главу нашу, ето зиме живота, — старости. Зоримо сваким даном, као летио воће на граичици танкој ; кад дозори оно пада па земљу, која га је и дала; и ми кад дозоримо падамо к земљи, она нас прима у утробу своју, у облику гроба, да дамо њој њено што је било и јест, небу његово што је било и јест. . . Ето конца живота, а таЈ је гроб! Буду&ност је далеко, садашњост ју лагано доиоси; ми јој се журимо као граду, што му се висока кубега и куле иза горе сјаје, обасјане раноранком сунца жаранога. Будућност долази, па лагано доноси собом свој свршетак — гроб. Гроб, па опет гроб ! Прошлост прође, будућност долази, а ми смо, благочастива браћо, у садашњости, она је једина иаша. она је у нашој власти. Треиутак садањи је део вечности, део бескрајности. Ако предамо овоме тренутку

„СРПСКИ СИОН."