Srpski sion

Б р . 46.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 761.

својим располагати са сундем и кишом, не може учииити, да сјеме никне, да расте дрво, да носи плода. У његовим дјелима, у зноју његову, у плоду зноја тога, увијек је потребна интервеиција Божја. У свему што радимо увијек нешто не достаје, у знаности, умјетности, трговини, ипдустрији, у иолитици, кад сте све предвидили, још увијек остаје нешто да се учиии. То је један елеменат, на који наша радња не упливише, то је елемепат. који омеђава све и затвара круг. Овај елеменат невјерници иазивљу случајем, судбином, а религија га назива Провидношћу. Па и сами невјерници иризнају тај Факт, јер се маниФестује. У свима одношајима нЈивота, у свима маниФестацијама генија, у умјетности и гнаности, човјек је сам по себи немоћан, његово је дјело несавршено. Охолост човјечја тако је присиљена, да призна, да не има ниједпе прилике у његову животу, која би зависила сасвим од њега, и да му не само не припада будућност, него да ни садашњост није у његовој власти; стох^а је и постала она нозната пословица: — човјек снује а Бог одлучује Напосљетку шта је наш живот? Колико му треба, да угине? Једна промаја вјетра; један ујед отровног инсекта, један микроб; и ето смрти. Ми живимо у свијету, да одржимо живот наш. ал нам не иде за руком. Ми смо открили снаге природне, ставили на наше располагање тајанствене енергије њене, ал оне нам се не покоравају, ако се ми не покоравамо њима 0 човјече, ти си диван на локомотиви; ја се дивим хармоничкој снази оних то чкова, оиих ваљака, зубова, оних чудноватих санона, али пази добро, да се не титраш ниједним законом природе Еотао ће отићи у прсак и ти шњиме. Човјек може равнати са законима природе, ал се мора прије покоравати њима; и тако нас све води пред Божје ноге, пред олтар. Допустите, да се задржим још мало иа овој тачци. Са дјелима Божјим не бива као са дјелима људским. Дјела људска једном изведена, добивају неки извјесни степен не-

зависности, јер свршена, остају независна од њихова автора. Ту су материјали и инструменти; камење, којим се зиђе било је прије зграде, мрамор и бронза, бшш су ирије статуе! кистови и платно прије оквира; кад је свршен оквир, статуа и зграда, умјетник исчезава, умире, али дјело његово остаје и иостоји осим њега независно о њему. Умрли су Микел-Анђело, РаФаел, ал је Ватикан ту; остале су галерије са њиховим дивним сликама, свједоци величине њихових автора. Рим и Фиоренца са поносом показују ремек-дјела ових двају генија, који су понос и слава патне миле домовипе. Али„ то се не може рећи, о ремек-дјелима Божијима; не може се рећи, да је Бог, створивши човјека, нренио своју моћ у друге свијетове. Св. Августин каже: „N011 Гес1 а!с{ие оћн" јер куд би отишао кад је Бог свуда, кад неизмерношћу својом испуњује земљу? Но иије доста: има још други мотив, да промотримо из ближе; који је нуждан, да останемо у нашем стању бића, да ие паднемо у ништа. Других би узрока нестајш, кад нас први узрок не би овђе одржао. Погледајте дим, који излази из строја пароброда; строј ишчезне, али дим се још повлачи. Погледајте поточић који се са горе спушта, кад се удаљио од извора свога, тече још полаганије; али откините човјека од Бога, и он ће се претворити у ништа. Да се одржимо, треба заиста, бар нешто да имамо, али, ми немамо ништа, наше биће не припада нама, ми ностојимо јер се трпимо: наш живот је израз Божје доброте. Све што имамо, имамо непрестано од Бога. Ми живимо од даиа до дана, од сата до сата, од часка до часка. као сјен, ког нестаје око поднева, и који дугује своју ексистенцију сунцу. Ми смо сами но себи ништица бића, као што је тама ништица свјетла. Кад неки глас ијева у тишини, кад нека свјетлост засија у тмини, то сигурно тишина није узрок, да глас одјекује, тама није узрок, да сија свјетлост, тако није оно ништица, што даје да створење траје. Створење не може имати одржања свог, већ из руку свога Створитеља,