Srpski sion

Стр. 206

„(ЈРПСКИ сион. &

Бр. 1%

Херцеговину; у Нризрену за Стару Србију и Маћедонију; у којима се, јамачно, нредаје и дрквено право, које по превасходству обухвата степене сродства. Мјесто тога Степеника од 1866.'год. израдио сам потиунију и систематичнију студију о хришИанском браку, старајући се, да буде обухваћено укратко оно што је потребно знати свакоме нарохиском свештенику о браку, стеиенима сродства и њиховом историском развитку од првијех вијекова хришћанства " Уважени писац при свршетку своје књиге поклања паагњу питању: Треба ли на ново вјенчати разведене супруге, кад се помире и сложе опет на заједнички брачни живот? Излаже нам, у том одсеку своје књиге, постојећу ирпкеу у Србији, Карловачкој Митрополији, Русијп, и у Цариградској Патријаргаији, и мишљења нских иризнатих канониста. У Србији је пракса, да се законски разведени супрузи, пошто се помире и сложе опет на заједнички брачни живот, не венчају на ново : него им се одузму судске пресуде о њихову разводу брака, па се само благословом еиархијскога еиискоиа усиостави брак. Таква пракеа у Србији се оснива на наредби Архијерејскога Сабора од г. 1865. С. №. 5., која гласи: „ИзјавлЈује се — да суирузи, који су судски разведени, ако се после тога на ново сагласе на живљење брачно, могу с благословом архијереја и опет наставити супружни живот, пошто се најпре одузму од њих решења судска, којима је разведен брак њихов." У Карловачкој Митрополији ностоји пракса, „да се таква лица имају поново венчати." Тако гласи решење св. Архијерејског Синода од г. 1884. зап. бр. 7. од 29. септембра. Иста је пракса и у Русији. У Цариградској Патријаршији „изјаве дотична лица пред надлежним духовним судом, који је њихов спор судио, да желе, да се измире и заједнички брачни живот продуже. Ово се достави после надлежном архијереју или синоду и супружници добију дозволу и благослов, да могу брачни живот продужити." Дакле, без поновнога венчања. Уважени писац се у истом питању обратио на познатога и признатога канонисту нашега впреосв. г. еиископа Задарскога Др. Никодима Милаша. Писмом~својим од 22. новембра 1896. г. изјавио је у томе питању впреосв. г. Милаш овако: „ Практика тамошње цркве (у Србији), да је доста благослов надлежнога архијереја, да се конвалидира брак мужа и жене, који су законито разведени били, пажеле опетживјети у пређашњем заједничком брачном животу, та практика није правилна. Треба у оваком случају поступити онако, како је казано у мом Црквеном Праву.*) А оно сам ја онако казао на основу висантиског права, које се налази у Базиликама цара *) Стр. 600.

Лава Мудрога (а посебно: ВазШс. ХХУШ, V, 21. VIII, 19), а наредбе Базилика постале су обвезне за православну цркву од онога доба, кад их је Валсамон унио у коментаре Номоканона XIV наслова, иначе Фотијева номоканона. Мотивација односне наредбе овоје: „Развод иравилно ироглашени јест коначно уништење брака, те и особе, које су у браку биле, а тај је брак њихов био законито разведен, иостају слободне и иовраЛају се у онај исти иоложај у коме су биле прије него што ~ће у брак стуиити; иостају једна ирема другој иред законом оно,"Што су биле ирије стуиања у брак." Кад тако приписују односне законске одредбе, тада слиједи да ако оне исте особе доцније се помире и сложе на заједнчки брачни живот, морају на име иозаконити ону везу коју су раокинуле биле, и која законитога значаја већ није више имала. Позакоњење пак то може бити само како позитивни закон прописује, а то је да се изврше све оне формалности законске, које су проџисане да једна брачна веза добије законити значај. Другим ријечима: дотични су раскинули уговор, који су добровољно и пред законом склопили били да ће у заједничком брачном животу живјети, те ако су они вољни да им онај уговор опет важи, који је уговор од надлежне власти правилно проглашен био као да већ не ностоји, морају исти уговор на иово склопити по оним прописима који важе уопће за сваки законски уговор. Мотивација је ова. као што видите, иотпуно правилна и на закону основана. За успставити дакле брак између двије особе, које су судски по законским прописима биле разведене, и послије се номире и сложе на заједнички брачни живот, треба односна аривола старијих, требају нове наиовједи и ново црквено вјенчање; и тек тада се успоставља опет брак, као што је прије био". Друго нитање: „Ло којем чину, ирвом или другом, треба овакве особе вјенчати ?" То се условљује положајем у коме су дотични били нрије него што ће се први пут вјенча.ти, дакле да ли су били тада првобрачни или другобрачни, и према томе се има поступити и кад на ново ступају у заједнички брачни живот. Разводом уништен је био први брак, и дотични повраћени у пређашњи свој положај, треба их дакле сада вјенчати иотпуно и у свему ио оном чину ио коме су ирви иут вјенчани били Према томе одговор на постављено гштање је сасвим јасан, а наиме, да. се дотична лица имају поново венчати. Књигу г. Дучића ирепоручујемо нашему свештенству. Браћи евештеницима. Јављам, да је друга књига мојих Протведи готова. Има десет табака, цена 70