Srpski sion

В р . 14.

„СРПСКИ СИОН

Стр. 213

великог богатетва, ван?ности, славе, поштовања и т. д. Тешка је и та борба, јер се земаљска добра лако не добивају, траже велике муке и неуморна труда. Али у томе није сва опасност и тежиеа положаја онога човјека. који се спремио на такву борбу. Гдје су земаљска добра, тамо је и велика саблазан за гријех, тамо је, може се рећи, и гријех. Ту човјек не прикјетно иде по клизаву путу и мјесто да се противи својим грјеганим тежњама, почин.е им иостепено устунати. А на томе путу уступања није далеко и потпуна покорност тамној сили, која може да завлада и свом човјечјом душом. А шта бива тада: да ли се човјек избавља од борбе и страдања, не носи ли крст, који је Спаситељ и Господ његов предао у аманет свакоме Хришћанину? Да. он не носи тај прави крст, али се и не избавља од борбе и страдања, јер меће на се лажан крст. Ко се не бори против гријеха, тај ће се морати једном борити за гријех и ко не страда као добар војник Исуса Христа (П. Тим. 2 , 3.), тај се предаје на тешка страдања као поборник зла, тај је жртва гријеха. Никакав иорок, никаква страст, кад завлада људском душом, не остаје у извјесним границама, него све полако тече напријед. Човјек, који иде по грјешну путу, пикад неће рећи: „доста је, овдје ћу стати". Таквих граница ту нема, а ко не осјећа потребе кајања и не враћа се, тај непримјетно корача унапријед. И са сваким таквим кораком напријед та тежња у напредак, у грјешии бездан, постаје све јача, све страснија. Већ тада се човјек упиње, да све, што сретне као запреку на томе своме путу сруши, унигати, улази с њиме у борбу и при најмањем неуспјеху. од којег се страст јога више распали, тешко страда. Треба ли да то потврдимо примјером? Тако страдају под притиском тога лажног крста сви, ко.ји су допустили каквој било страсти, да се дубоко угњијезди у њиховој души Гадно је и страшно рећи; и такви се људи усуђују да подигну глас против своје судбине, држе себе за несрећне страдаоце, туже се на тежину свога крста, као да га они сами нијесу на се метнули, упорно

одбијају, како не би примили чашу, коју су себи спремили својим рукама. Зар су такви људи достојни, да им се спомене, како је била горка чагаа страдања Јединца Божјега Сина у Гетсиманијскоме врту? Ми ово не говоримо вама, јадни мученици својих страсти! Рагаирите своје мисли, очистите своја срна и — неће ни трага бити вагаих мука. Те су муке лажне, њих није познавао нага Господ и пије их предао у аманет Својој дјеци. Али има истинитих страдања, има мука дугае, која се бори с гријехом и има страдања, која изазива јавна несрећа и велика невоља. Такве страдаоце ваља охрабрити, и вама ово говоримо. Ко од нас, браћо, зна пут свога живота? Ко зна каквим ће путем боље и лакгае доћи до главнога циља свега свога живота на земљи, т ј. како ће побиједити гријех и спасти своју дугау? Сви људи нијесу од природе јаки и сиособни, расположени и надарени сасма једнако; на против у духовној као и у тјелесној природи свакога човјека има особитих особина, па како нема у читаву свијету чак ни два човјека потпуно једнака по цртама лица и по свему спољашњем облику, тако исто нема ни двојице с једним истим својствима дугае и њезина свега животнога рада. У свему свијету, откад је постао, свемоћна и премудра рука Творчева ни један пут није поновила један исти примјерак својих створења чак ни у царству билптом и животињскоме, а у царству разумних створења, као гато је човјек, свако биће јавља се као носилац свога особитога малога свијета, евоје особите разумне и слободне воље, свога карактера, ријечју, саставља оно, тнто се обично зове: индивидуална човјечја личност. У мени је, уз опће људске црте, такође и оно, гато припада само мени јединоме и никоме вигае, или, да боље кажем, опће човјечје моћи и склоности у моме бићу јављају се у особитом степену, који само мени припада, и у особитом узајамном њихову одногаају с особитим обликом живота, који само ја имам. И тако је у свакога од нас. Према томе закону, који се види у свој органској природи, а код човјека у највећем степену, сваки од нас засебно иде у