Srpski sion

О тр . 259.

0, послушајмо глас нашега великога песника н глас, гсоји за овим долази у прозном облику али V истом духу, с истом љубављу, с истим страхом за нашу будућност. Угледајмо се на онога, који је први почео, и не срдимо се, што је неко тек морао бити први. Или, најпосле, не гдедај нико ни на кога, већ на добру срећу и бољу будућност српско.г нам рода, па по души како ко може. Ево прилике, да се покажемо сви као један човек, једна душа! Ево прогласа нагае највише школске автономне власти (автономија нам је бар свима на срцу!), нашег Нар. Цркв. Школског Савета, којп је исти издао још 1894. из своје седнице у Ср. Карловцима 28. марта: Св. патријарх Гворгије БранковиЛ основао је Фонд св. Саве за помагање православних народних школа и положио је у тај фонд за сад свој први прилог од 10.000 ф. Саборски одбор, као врховна управа народно-црквених фондова и заклада руковаће овим фондом и стараће се, да се умножи прилозима народа српскох- у митрополији Карловачкој. Спасоносна је мисао св. патријарха, да се оснује такав фонд, родољубиво је дело дарак, којим хоће да оствари ту мисао; — нека му је слава и хвала за једно и за друго. Нека му је хвала и на речи, да је вољан још жртвовати на исту цељ. Та реч унућује нас, да се и ми угледамо на њега; храбри нас, да истрајемо у том послу и теши нас надом, да ће здрава мисао постати жељеним делом. Кад погледамо на велики број наших разних фондова, .заклада, завештаја, можемо се ионосити, што је српски народ у љубави к просвети народној први међу просвећеним народима. Сразмерно нема ни један народ толико народних добротвора као ми Срби. Светла, бесмртна имена њихова благодарно спомиње данашњи нараштај, благодарно ће славити потомство. Али кад погледамо на основну цел тих многобројних споменика српскога пожртвовања за народ и народну просвету, видимо, да се добра стара времена нису постарала за невоље нових времена. Нова времена, нове потребе.

Српска основна школа махом постаде народно сироче, које данас највише потребује народне заштите, потпоре и неге, да би могла живети, јачати и напредовати. Не буде ли те помоћи, пропадаће редом и оно мало школа што их данас имамо. А колико их је до данас пронало! Иза радосног ускрса уставне слободе у нашој отаџбини следовао је тужан погреб небројених школа сриских у нашој митрополији, — нарочито у јуначкој, негдашњој Војничкој Крајини. Пеђ: разних закона владали су нашом школом, — на том распетију умирала је српска православна основна школа, расадник наше народне и православне свести. Царске повластице, основни земаљски закони, — неповредљиве* саставине земаљског устава — и овима ујемчена народноцрквена автономија српска нису заклонили народну школу српску од тешке навале, која је, као оно силовита бујица, прејурила бедеме, што су вековима бранили и хранили најсветлије установе наше. Струја новога учења, што је потекла из мутних извора страних земаља, захватила је и красну домовину нашу и ирерушила је стару, хиљадугодишњу Угарску у нову државу, у којој се сударише наређења нових закона са неповредљивим начелима слободе стародавнога устава, сувремене тежње са столетњим предањем, државна свемоћ са богоданим правима. Преврат мисли и морала: изазвао је преврат целога државнога сустава. Преображај овај осетљиво је повредио и саму самосталност и независност народно-црквене автономије наше, а највише је заломио главни јој огранак: слободу народне наставе. Према овим тежњама српски сабори вазда су заступали особине, тековине, право, установе српскога народа, али је глас српских сабора, глас народа, остао вапијући глас у пустињи. Бадава бејаху и сви напори највиших автономних власти наших —• везане руке не могу да расплету мрежу, којом су заплетене школе наше. Па шта сад? Велика освојачка моћ противне струје ;