Srpski sion

Вк 34

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 547.

иитаник латинске дркве, као гато и протегтански реформатори нијесу могли да дођу до сличног чега, што би било ирава нрактика православне цркве! Јасно је, да је тај обред остао од старине и да је унијет у хуситску науку из народног ческог живота, а да је тај обред био мио народу због старине, види се ио томе, што су хусити одлучно тражили, да се дјеца и у будуће причешћује под оба вида но православном обичају, а лако су иопуштали у другим вјерским тачкама, кад се на базељском сабору расправљало о условима њихова сједињења с римском црквом. Православна наука није била у Чеха ухватила дубок коријен, кад је навалила на њу римска моћ, јер је чески народ био још необразован, с тога је под утицајем папства морало нестати ТТравославља у толико, да се није могло сачувати чисто иравославно одређено исповиједање. Али је то Православље оставило у Ческој дух борбе протир римске цркве, с тога чески народ латини никако нијесу могли покорити са свијем. Та је вјерска опозиција с прва помогла, да се рашири по народу секта валденска, која одбациваше авторитет Рима; послије у XIV. виј. она је оживљела у толико, те је натјерала Карла IV., да тражи од папе слободно служење на словенском језику, али кад паиа није хтио, да чује за ту жељу, та је опозиција све више расла и одређивала тајна мјеста, гдје се тумачило св. писмо и приповиједало на ческом језику; ту исту опозицију проповиједају Милић и Матеј из .Јанова као мистичку вјерску науку, а Хус је најпослије облачи у праву вјерску науку. Хус сам иисаше, да се његова наука од исповиједања православне цркве не равликује по суштини, већ по облику израза, а та разлика у изразима морала је бити, јер је материјал, из које је Хус зидао своју вјерску зграду узео из савремене богословске рпмске школе; али је требало Хусу само да се састане с каквим православним, који је познавао науку своје цркве или хуеитску, као што се то догодило 1452. г., те би се иза те разлике у изразима пвтпуно показала једнакост у вјерској науци православних и хусита. Тешко је само рећи, какву је улогу играла у томе Хусову православљу његова личност, а колико опет народне идеје, које је примио при ступању у приповједничку службу у витлејемску капелицу, ако га јога

нрије није породица и гакола напојила на томе православном. старом пзвору, који је скоро био затрпан. Може се слободно рећи, да је Хусову православљу доста иомогла и старина, али не емијемо заборавити ни на Хусову личност, кад 0 томе говоримо. (Наставићв се).

0 назареџима и њиховом учењу. Пише Југ Станикић парох. (Наставак.) Нротестанти веле и тврде, да су „хригаћански учитељи" друго били до половине, а друго од половине трећег века; на име до ноловине трећег века „тако звани пастири нису имали ни носебног степена, ни посебног карактера, ни авторитета," једном речи нису имали никакове власти, а од половине трећег века „хригаћански учитељи вођени чувством частољубља и страшћу за господством присвојигае себи управну власт у цркви," коју дотле уживаше „сви верни"; и у потврду тога они се позивају на историју. Знамо, да цротестанти не признају црквених сабора, нити примају њихових одредаба и правила за основе и изворе вере; али ће свакако и сами протестанти признати моћи и морати, да и црквени сабори спадају у историју, да су то историјеки догађаји, а њихова правила и одредбе да спадају међу историјске списе и споменике. Па потврђују ли црквени сабори тврдњу протестантску? Да видимо. Рекосмо већ, да тек гато се мир утврдио и хригаћани мало оданугае, видимо хригаћанске учитеље, где се скупљају ради уређења црквених ствари. Родине 313. дата је Хригаћанима слобода вероисповеди; одмах за тим, а у кратком времену од неких 12 година одржана су три црквена сабора: два помесна — Анкирски, 814. год., и Неокесаријски, између 314. и 325. год. — и један васељенски, Никејски, 325. год.; док је на помесним саборима било мало епископа, сакупљених само из једне црквене области Анкирски до 18, Неокесаријски 24 еиископа — на васељенском сабору било је 318 св. отаца, епископа, сакупљених из свију крајева цркве Христове. („Правила с тумачењима" I. део, стр. 14. и 20.) Па гата видимо, гата чујемо на тим саборима црквеним? — Сва та три еабора црквена говоре о епископима, презвитерима и ђаконвма.