Srpski sion

С тр . 664.

„СРПСКИСИОВ."

В р . 41

је на мосто дотадашвег привр. конз. болежника јер. Велимира Миросављевића именовао Јована Вујина свршеног богослова. — Узето је на знање високо расположење Његовог Високопреосвештенства господина Германа Опачића о привр. обављаву парох. дужности у Вајши. Уједно је расписан стечај на ту нарохнју. — Узето је на знање високо саопштење Њег. Високопреосв. г. Германа Оначића, да је поделио отпуст из дијецезе јер. Стевану Чампрагу, бив. админпстратору парохије у Вајши и о. Герасиму Петровпћу, члану братства манастира Ковиља. На односни извештај будимске конзисторије поделиће се отпуст из дијецеае јер. Велимиру Недељковићу иароху бајском, који је потврђен за окр. протопрезвнтера-пароха будимског, чпм ради тога буде ноднео молбу. За тај случај постављен је за админпстратора парохије у Бајијер. Никола Теодоровић, администратор парохије у Обровцу, а на његово место у Обровцу јер. Милутин Григоријевић, личнн помоћник у Бегечу. — Именован је за пароха при цркви св. три Јерарха у Нов. Саду јер. Георгије Велић, администратор исте парохије. — Потврђен је за пароха у Ст. Кањижи јер. Велимир Грегоровић личпи помоћник у Госпођинцима. На његово место пак за личног помоћника именован је Никола Арсеновић, свршени богослов; а администратор парохије у Ст. Кањижи јер. Драгутин Чолаковпћ постављен је за админнстратора у Ст. Керу. — Узет је на знање извештај платонеумског одбора у Сомбору о нзбору питомаца те закладе. — Одбијена је представка сри. прав. цркв. општине у С. у предмету заједничке канцеларије пароха и сист. парох. помоћника у парохпјском дому. (Стечајни испит.) Дана 1. (13.) октобра положили су пред испитном комисијоа у В. Кпкиндн стечајни исппт: Милпвоје В. Јовановић, свршени богоелов, с врло добрим успехом; Александар Бранковић, лични капелан у Јосифову и Мпхаило Пандуровпћ, свршени богослов, с добрпм успехом. У комисији беху: г. Ђорђе Влаховић, прота Кикиндски, као председник, а г. г. Мплутпн Думић, испитани професор п парох Меленачки и Светозар Дражић, парох Крстурски, као чланови. (Светковина у ман. Манасији.) У недељу, 4. октобра о. г., освећено је велико звоно као побожни, високи и драгоцени дар Његова Величанства краља Александра I. манастиру Манаснјн, славној задужбинн Високога Стевана, деспота српског Лазаревића. Освећеље је извршило Његово Високоиреосвештенство архлјепископ Београдски и митроиолит српски Г. Инокентије.

(Др- Миленко Р. Весни&,) професор у Великој Школи у Београду, изабрат је ове године за редовног (тетђге) члана Института за међународно ■право у Хагу (у Холандији). Као што смо јавили, г. Веснић је 1896. био изабран за доиисног (азвосф) члана. Част доппсног члана у том друштву траје обично пет, а. кадгод и десет година; па г. Веснић је, ето, након две постао редовнпм, што је редак случај. — Ове године у Конгресу за днпломатску исгорију чптао је г. Веснић у другој секцији своју расправу 0 федеративној иолитици кнеза Жихаила, која је привукла на се општу пажњу; био је председник треће секције; а у генералној скупштини изнео је предлог о установљењу једне светске средишне библијотеке за дневне листове, часописе и парламентарне записнике. Бгапкћи^ег 2е1ћш§' донеле с-у у своје време врло симпатпчне опаске на рачун нашега српског представника. Таки иредставници на тако одличним светским форумима служе на част српском имену. „Бр. К." („Фонд СВ Саве.") Г. Југ Станикић парох у Тарашу послао је управи фондова у Карловцима 50 фор., као свој ирилог „Фонду св. Саве." Евала му! (Руси и Срби на св. гори Атонској.) Петроградски „Церковнвш ВЉстнпкђ " на челу свога 34. броја, доноси, нриликом 700 годишњице обновљења манастира Хиландара, кратак чланак, под горњим насловом, цртајући у њему укратко постанак тог нашег најзнаменитијег манастира, а затим ређа, какови одношаји беху између Срба и Руса на св. Гори. Тако се ту поред осталог вели, да је Хиландар са два гледишта најзнаменитији манастир у св. Гори: ирво гледишта просветног за словенски свет; друго, као средишња тачка словенских калуђера, који станују на св. Гори. Цитирају се речи чувеног професора Григоровића, који вели да је „само о Хиландару, манастиру познато, да су његови монаси преводили и преписивали многе рукописе".* Хиландар од уввк беше богат рукописима, тако, да је у половини XVII. века, без икакове своје штете, много такових послао у братску нам Руспју, по старцу Арсеиију, кога патријарх Никон у ту сврху, беше послао на св. Гору. И материјално је номагао руске калуђере, особнто за време свога цветања у ХШ. и XIV. веку, посредујући у њиховим одношајима са срн. народом, односно са српскпм владаоцпма, који штедро дариваху и руске манастире на св. Горп, а особито за време немоћи Гусије, када она беше под игом Монголским. Хрнсовуље и грамате, којима су српски * ГригоровичЂ „ОчеркЂ иутешеетвЈа цо ЕвроиеИскоп Турцш", 1848 г., стр. 9?.)