Srpski sion

О тр. 816.

Б р . 51.

постовима п осталијем хришћанскијем дужностима. . . Јест, вјере нам нестаје, а шњоме као да нестаје и среће нашем народу, Пак и збиља, ако размислимо добро о стању нашега народа српскога, ма. гђе и ма на коме крају живио, виђећемо, да је очајно. Небо српске среће као да су са свијех страна застрли густи облаци... Пак како да се онда не упитамо, зашто нам вјера нестаје? Љубезна браћо, томе имаде више узрока. Није згоде и нрилике сада, да их све побројимо, него ћемо њешто само споменути. Свакојако ће бити међу најважнијим узроцима и код нашега народа, лажна просвјета овога вијека данашњега и дух покварени овога врјемена, који се је са свијех страна устријемио на вјеру и цркву Христову са намјером том, да, је обори и на развалима њенијем нодигне зграду њеког новога живота. — Нема сумње да је он већ дубоко у наш народ продро и унишао, те да му се нонњедице живо опажају и осјећају на све стране. Пак баш о пошљедицама тијем, хоћу да кажем њешто. Споменуо сам напријед, да је у народу нашем било вјере живе, чисте, велике и неноколебљиве, вјере св. Николе онда, када је сав наш народ, сви његови синови и све његове кћери без раз лике, и највећи и најугледнији као и најмањи и најнезнатнији, једнако у Сгворитеља небеснога вјеровали ; једнако Му се молили; једнако наде своје на Њега иолагали ; једнако цркву своју љубили и иоштовали и св. причести санајвећијем страхопоштовањем цриступали; хришћанске своје дужности једнако вршили и за св. вјеру своју свагда били спремни највеће жртве поднијети, пак и саму смрт иретрпјети. А да ли је и данас тако? На жалост није, љуб. браћо. Данас је вјера спала готово само на оно нашега сеоскога народа. А све, што је тобоже бољега; што је већега и положајем и знањем и имањем; све што се господином зове или бар хоће да буде, — све то не треба вјере. Жалосно је, али је жива истина, да велики дио наше погосиођене браће и погоснођенијех сестара, својом ирвом и најпрјечом дужности сматрају, да све оно, што им је очевима и ђедовима најсветије, наЈмилије и најдражије било на овом свијету, погазе и презру. Не треба њима вјере; не треба им Бога; не треба им цркве; не треба им св. иричести; не треба им молитве! Све је то или нросто и смијешно, или глупо и будаласто! Тако је то

ваљда свуда, гђе гођ Срба има, а то је ношљедица лажне оне иросвјете и иоквареног духа времена, али и грдна несрећа нашег народа. Јер такав примјер дјелује уираво убитачно на наш народ. Свако воли и хоће, да не на бољега од себе угледа; то му већ у природи и души лежи. Тако и наш народ. Пак у кога ће он да тражи примјера и угледа, ако не у својијех угледнијех и виђенијех синова? Али, што има наопако да види у већег и угледнијег брата свога? Види ли га када у цркви ? Види ли га када код св. причести? Види ли икакове вјере у њега? Чим је посвједочава ? Види ли га када, да се Богу моли ? Види ли га да предњачи у вршењу хришћанскијех дужности и побожнијех обичаја? Види ли га када, да пости ? Види ли икаковог ноштовања у њега снрам светиња нашијех ? Не види, љубезна браћо. Па што не види, да бар ништа не чује. Али многа и многа погоспођена браћа наша мисле, е морају не само вјеру и цркву своју презирати, већ уираво ударати и војевати на њу; ваљати на њу дрвље и камење; рушити и обарати јој углед, — таманити је управо у народу нашему, јер тако захтијева „овај просвијетљени вијек наш" ! Баш као да је ова св. вјера наша, за коју смо море крви пролили, здо или несрећу какову нанијела народу нашем. А овамо нас је она сачувала, те нијесмо код иначе худога удеса нашега народњега, изгубили се и утонули у мору туђинском; те нијесмо искварили се душом н тијелом и нропали, као многи народи прије нас Заиста чудно, али и врло жалосно! Па шта су пошљедице тога? Пошљедице су ево не само те, да нам нестаје вјере у нашем народу, а шњоме оног сигурног и чврсгог темеља, на ком је досада оснивао и градио срећу и живот свој, већ и ова растројеност, управо обезглављеност народња, која се у свијем гранама живота нашег огледа и која никаквом добру не води. Рекао сам, да вјере св. Николе у нашем народу нестаје, а показао сам и узрок један, са којег је нестаје. Показао сам рану ону љуту на здравом иначе и чистом тијелу нашег народа, што но му га разједа и што но му мути бистри дух његов. А јчинио сам то с тога, не да у вас распирим мржњу спрам иогоспођене наше браће; јер она су наша браћа, а наш народ каже, е је брат мио, које вјере био; а ја додајем још да је брат — брат, иа ма