Srpski sion

Крој 9

„ОРНСКИ сион„

Стр. 183

шнога, телом самога јединороднога Сина Твога — иринесену Теби жртву, и крвљу Његовом грехе моје саовим взглади, уништи ненравду моју, онери — крвљу Његовом — грешну душу моју и удостоји је иређашње благодати и снасеља Твога. То је то, говорим вам љубазни моји, једино, истинито, свето и Богу угодно нризнавање греха човековог, то и такво призиавање греха отвара грешпицима небо, и улазак у царство Божје нриуготовл.ава; тим и таквим признањем греха можемо ми милост и опроштај од Бога задобити. У томе нас утврђујс сведочанство св. Амвросија, који пас о томе овако поучава: „Грсшнику врло много иомаже истинпто н срдачно испове дање греха, иа и саму казну, коју због грехова својих избећи ие можемо — стидом својим убла жавамо." Св. Кипријан пак о томс овако говори : Д1рви стеиен милости Вожје, јесте: признавање греха свога." То исто потврђујс и Григорије Велики са овима речима: „Почетак оправдања, јесте: смирено исповедањс греха свога." Знајући за то цар и пророк Давид уверен је био, да ничим боље — као грешник — не може Бога умилостивити, нити иак од Њега оцроштај греха задобити, нем> тиме, што 1>е и сам нред њиме признати да је грешио. Као што и вели: „Опери ме добро од бсзакоња мога, а од греха мога очисти ме; јер ја зиам иреступе своје, и грех је мој једнако нреда мном" (Псал. 51. 2, 3). И он је у тој намери својој нотпуно успео. Као што се то јасно види из ових речи његових: „Рекох: Исповедам Господу престуие своје; и Ти скиде с мене кривицу греха мога" (Псал. 32. 5). За доказ истине ове имамо ми много иримера како у Старом тако и у Новом Завету. Но — по моме мнењу — најбољи иример за то иружа нам онај благоразумни разбојник. Два су разбојника са Христом на крсту распета била, за једна и иста злочинства своја; но само је један од њих онроштење грехова својих од Бога задобио и небо паследио, а други не. Св. ЈеванђелЈв јасно нам представл.а зашто је он једини милости код Вога испросио. Он је исповедио грехе своје и признао, да сасвим правично такву казну трии; те зато се и оправдао иред Богом и снасења удостојио. Кад је онај други разбојник ружио Христа, он му је говорио : Зар се ти нс бојиш Бога, кад си и сам осуђен тако? И

ми смо још праведно осуђени; јер иримамо по својим делима као што смо заслужили; али Он никаква зла учинио није. \ рече Исусу : оиомени ме се, Господе! кад дођеш у царство своје." На то му Христос одговори: „Заиста ти кажем: данас ћеш бити са миом у рају" (Лука. 23 — 40. до 44). Из тога сс иотпуно уверити можемо, да је признавањс греха и смирено исноведање истога саједињспо са тврдом вером у Христа; једини и најбол.и кл.уч за отварање врата небеских и иолучење сваке милостн Божје. Ваља још доказати, да је то признавање и псноведање греха свога за получење царства небеснога — неопходно нужно. Има их, који мисле, да ће им Вог и без тога исповедања — једино ио милости својој грехе онроститп Но питам их: Када би човек каквом љутом унутрашњом бољом заражен био, шта би му прво и прво чинити ваљало? Очекујем да ћете казати: Нека тражи лека од искусних у томе лекара. Добро. Но када би ч.шек тај тако неувиђаван п неиажљив био, те ма да се у њему болест силно укоренила, и лекари му јасно иредочили да му отуда и скорашња смрт настунити може; —• то ипак он за обновлење првобитнога здравл.а свога те пронисе и савете лекарске примио не би, него би се још хвалио и говорио, да је ои потнуно здрав и да у себи никакве болестп нема: — да ли би му онда могло помоћи лечење и искуство лекара тих? Јамачно да не би. Тако исто бива и код грешника. Ма да је душевно лекарство нокајања пред очима његовима, ма д<* духовни лекари: свештеници и учителш јасно му предочавају душевну болест његову, ма да и сам Вог не ће смрти грешника, него хоће да он оздрави од душевне болести своје и да се спасе; то ипак грешник тај све то задобити не може док Богу -- кроз духовника свога — не исповеди да је грешник, док срдачним нокајањем не потражи лека душевној бољи својој. Но чим призна и исповеди грех свој, те се од срца покаје и завери да неће више грешити, — он одмах коначно оздрав.тва, коначно га милостиви Бог у пређашњу милост своју ирима и као сина свога грли. Бог одвраћа лице своје од оних људи, који сами себе хвалисаво уздижу и онравдавају пред Њим; дочим пак оне, који ничице падају пред величанством благости Његове и са скрушеним срцем милости од Њега ишту — ма какви да су грешници — прима их, милује и оирашта им