Srpski sion
От^. 240
!.р. 15.
пзјавише те мало иостојаше, а они рекоше и нотврдише, да је „проклетстро, да је грех, који Јевреји примише и навукоше на себе, па и на нае и на све људе"!! Дакле: устручавају се признати и рећи, да дете пати и патити може за грехе својих родитеља — што стоји: а не устручавају се признати и односно потврдитп, да је крв Христова коју Јевреји прилише на себе, нала и —• „на нас и на све људе," да, дакле, оцрасли зрели људи пате и патити могу због греха туђих људи — што и не стоји?! Сироти назарени! Они су ое уплели у смисао св. писма — како но се то вели — „као ииле у кучине", па не знају, како да се исплету; трзају час твмо, час амо, ма никако да се пснлету, и куда год потегну, изаћи не могу. Њпх човек свакако само жалитк може и мора јер су они — као што Христос Спасптељ вели — „сметени и расејани као овце без настира." (Мат. 9., 36.) За њих у строгом смислу важе речи апостолове: „хтели би да буду законици, а не разумеју, ни шта говоре. ни шта утврђУЈУ-" (I- Тим. 1., 7.), те лутају и блуде по мраку незнања. Но да оставимо назарене, па да идем о даље, да видимо, да се уверимо, помаже ли што деци вера родитељска, кад им већ грех родитељски као што се уверисмо — шкоди. У „делима апостолским" читамо, да је „гамничар" запитао св. апостола Павла и садруга му Силу: „господо! шта ми треба чинити, да се спасем? А они рекоше: веруј Господа Исуоа Христа и спашћеш се ти и сав дом твој." (16., 30,-31.) — Овде се, дакле, за „веру" тамничареву обећава „спасење" не само њему, него „и свем дому његовом", те по томе жени и деци. — Жени туђинци, жени Хананејци, чију је „кћер врло мучио ђаво", те која се Христу за помоћ обратила, Христос Сиаситељ, чувши веру њену, вели : „0 жено! велика .је вера твоја, нека ти буде, како хоћеш. И оздрави кћи њезина од онога часа". (Мат. 15., 28.) — Пред Христа Спаситеља доводи неки јадни отац своје несрећно дете, које „дух неми ломи и много нута баца га у ватру и у воду, да га погуби", на у болу и у. тузи својој јадни отац Христу се моли и ваније: „него ако што можеш помози нам, смилуј се на нас. А Исус рече: ако можеш веровати; све је могуће ономе који верује. И одмах иовнкавши отац детињи
са сузама говораше: верујем, Господе помози мојему неверју. . . А Исус узевши га (дете) за руку подиже га; и уста." (Мар. 9., 17—27.) — Старешина зборнице Јудејске, Јачр, дошав нред Христа Спаситеља, моли Га, „да уђе у кућу његову" и да помогне његовој кћери јединици која „умираше". Одзивајући се молби тој Христос се упути кући Јаировој. На по пута ка кући Јаировој сретоше Јаира и Христа слуге Јаирове, па рекоше Јаиру: „умре кћи твоја, не труди учитеља"; но Христос рече Јаиру: „не бој се, само веруј, и оживеће;" па тако је и било. (Лука, 8., 41.—56.), Нису ли, нарочито три последња навода и од самога јаркога сунца јаснији докази, да Бог за веру родитељску чини добра деци; да. дакле, вера родитељска деци користи, деци помаже? — Па кад Бог за веру родитељску чини добра деци, и то деци, већ старијој, одраснијој, која би већ и сама својом вером за себе што учинити могла, зар да Бог онда не би хтео и да не ће за веру родитељску учинити добро деци маленој п неразумној, а уз то невиној? И кад Бог за веру родитељску даје деци здравље телесно и живот земаљски: зар да онда Бог не би хтео и да не ће веру родитељску дати деци здравље душевно и живот небески? И кад Бог за веру родитељску враћа у детиње тело већ Богу одлетелу душу — што је велико и веће зар да онда Бог не би хтео и да не ће очистити детињу душу од прародитељскога греха; душу, која је још у телу, а грех, који су на детињу душу сами родитељи навукли — што је мало и мање? Јесте, зар да Бог за веру родитељску не би хтео и да не ће дати деци св. крштење, ту купку спасења и залогу живота вечна? А да вера родитељска доиста није без икаква уплива на децу, и то баш с погледом на њихов душевни живот, сведочи св. аностол Павле, који вели и учи: „ Јер се посвети муж некрштен женом кршгеном, и посвети се жена некрштена од мужа крштенога; јер иначе деца ваша била бн нечисга, а сад су света." (I. Кор. 7., 14.ј Иа ако су деца „света" баш и онда, ако је и само једно од родитеља крштено а друго ни.је, нису ли онда деца још и нре „света", ако су обоје, и отац и мати крштени? И не утиче ли „крштење," и односно вера родитељска, већ на децу; не доприноси ли томе, да су она „света", још и пре крштења". У