Srpski sion

ОТР. 246.

.СРПСКИ СИОН".

БР. 16.

плод н.егов никад не беше прираст л.убави, већ узајамнога туђења, иа шта више и злобе. Оачувај Боже, да један др,гом веру норичемо; сваки нека верује како хоће, како му се боље чини. Но свако има веру у којој му је пријатно, која му је по души коју он љуби; н не можеш, а да не осетиш, када туђој вери приђеш, нешто несродпо, туђе, да ту није — оно, што је код нас; ту је ненријатно и хладно; ту не би хтео да живиш. Нека разум говори у апстрактном суђењу: га, они се моле истом Богу. Осећај не може да се свагда споразуме са тим суђењем, — њему се каткад чини, као да се у туђо} цркви не моли истом Богу. Многи се смеју таковом осећању, па га називају сујевером и Фанатизмом Узалуд. Осећање не обмањује увек; у њему се каткад исгина исказује иравије и вернпје, него и у размишљању. У протестантском храму, у протестанг ској вери Русу је хл .дно и непритатно. Вера му је милија од живота, — он осећа, да му је свеједно, или умрети или тај храм својим назвати. Ето непосредног осећаја. Но у том оеећају много је и основних узрока. Ево један између њих, који особиго поражава својом очевидношћу. У богословској нолемици, у споровима међу религијама, у савести свакогд човека и свакога народа, једно од основних нитања — нитање о делима. ПГга је глав није — дела или вера? Познато је, да се о том нитању још п данас нрепиру латински богослови с протестантскима. Нокојни Хомјаков 1 ) у својим богоеловским делима дивно је разјаснио, докле је већ дошла та обманљива схоластички — апсолутна поставка тога питања. Сјединење вере с де лом, исто као и изјадначење речи с мишљу, дела са речју — непостижан је идеал за човечју природу, као гато је непостижно све, што је безусловно .... идеал који вечито покреће и вечито опомиње душу која верује. Вера без дела је мртва, вера, противна делима, мучи човека свешћу о унутрашњој лажи, но у необухвативом свету ') Хомнковђ А. Сочинетн, т. II (богословск1л статЂи). Москва, 1886. г. Пр. превађача.

снољапшости, који обухвата човека, те иред лицем бескрајне вечностп — шта значи дело или сваколика дела, шга значе — без вере? Покажи мп вср/Ј твоју у делима твојим 2 ) — страшно нитање! ГНта ће да одговори на њега о/шј , који је уверен, када га пита испитивач , који тражи да нозна истину у делу? Ренимо да таково нитање зада протестант православном човеку. Шга ће му на то нравославни одговоритм? Можда ће оборити главу или рећи нешто без свезе у самим Фразама. Но можда ће за тренут ока подићи главу и рећи: грешни смо људи, а треба нешто да покажемо, на, ето, ни ти ниси нраведан. Но дођи сам к нама, про киви дуже времена с нама: |и увидећеш веру нашу, и осетићеш наше осећаје, те ћеш се можда с нама сложити. А каква су наша дела, сам ћеш увидети. После таквог одговора деведесет п девет од стогине отпћи ће од нас с ирезрпвим осмехом. У битности пак, сва је ствар само у томе, што ми не умемо, а и не усуђујемо се да дела своја иротивно вери показујемо. А они цоказују. И умеју да покажу, а право да речемо, имају и шта да нокажу, у савршеном норетку — вековима стварана, чувана и утврђена дела и установе. Гледајте, — вели католичка црква, — шта сам зназдла и шга значим у жнвоту онога . друштва, које ме слуша и служи ми, шта сам сгворнла и шта одржавам. Ево дела љубави, ево дела вере, ево дела апостолства, ево подвизи мучеништва, ево чигавих нукова верних, што су као један човек, а које ја шиљем на све стране света. Зар није јасно, да са мном и у нама пребива благодат од века и до сада? Гледајте, — вели протестантска црква, — ја не трпим лаж, обману и сујеверу. Ја чиним да се дела подударају, а разум саглашује с вером. Ја сам вером труд осветила, животне одношаје, породични живот, вером иекорењујем лењост и сујеверу, удомљујем поштење, правосуђе и друштвени поредак. Ја учим неиресгано, а учење моје, блиско животу, васпитава цела поЈ ) Јаков. II. 18 (прев.)