Srpski sion

О тр . 640.

.СРПСКИ СИОН".

Б р. 40.

иа пут може стати, које још иијесу добиле времеиа, да старо учење искваре; старима се оиет зато ие може опријети, јер су доста времеиа имале, да чисту истину покваре. Ове сузбијати треба угледом св. Писма или ако их је нроклео који васељенски сабор — избјегавати. Узимати треба само изреке оних Отаца, који су у вјери и заједници католичкој свето, мудро и постојано живили и учили, вијерни у Христу умрли или за Христа живот изгубили. Оно је само несумњиво, поуздано и нраво, о чем су сви ови или бар већипа у једном те истом смислу јасно, постојано и једнако као сабор учитеља сагласну одлуку донијели и нама предали Кад пак који од св. Отаца, па макар био свет и учен човјек, био епископ или мученик, каже штогод осим других или нротивно свима, нека се то онда сматра као љегово приватно мишљење, кога се клонити ваља. С овим је сад свршен ирви комониториј. У почетку другога комониторија у кратко се понавља што је у првом казано, а из познатог цам већ узрока онисује у кратко и рад светога сабора у Ефесу. Баш због тога спомиње Вићеитије на крају и два панска писма. од којих је једно послао папа Сиксто 5 патријарху антијохијеком Јовану, а друго напа Целестин 0 галским епископима као упуту, како ће се онријети повима јересима. * * * Вићентијев комониториј није каква систематска цјелина, него је више монографска штудија. У вријеме иостанка овога сппса није се у опће богословија обрађивана као посебна наука, него се више бавило око појединих и главнијих догмата, које је трелало бранити од наиадаја јеретичких. Из оваких носебних радова могла се с временом саставити читава система, јер практични обзири и спољашње неприлике непрестано су постицале св. Оце, да чувају час овај 5 Сиксто Ш. позвао је патријарха Јована, који је на сабору у Ефееу уз Несторнја био, да приана закључке овога сабора. Настоји га уједно покренути, да се помирн са Киридом Александријским, који је био главни противник Несторијев и предеједник на истом сабору. 6 Целестии I. (422—432.) писао је и послао то писмо 431. године.

час онај догмат вјерског учења. Само се но себи разумије, да је морало бити послова и чисто спекулативпе природе, оваких понајвише код источних Отаца. Гледамо ли спис Вићеитијев као наставак онога, метода, кога је црква доста времена нрије њега употребљавала у обраии од јеретика, опда је оп од особите важпости. У његово вријеме, када су многе јереси избијале једпа за другом, иије било другога пута, него ли се вратити у крило старини под заштиту светих сабора и нригр лити учење светих Отаца, који су из све снаге настојали, да пеновријеђеиу очувају истину хришћанску. Заслуга је Вићеитијева, што је њему првом пошло за руком, да иа исти степен авторитета подигие св. Писмо и св. Предање, које је у неколико и допуна првоме Овим се не мисли, да би у Предању било штогод, чега у Писму у опће нема, пего само то, да је у Предању много тога јаеније казано и да су главне истине овдје одређено и јасно ирикупљене, а тога својства библија нема. Погрјешка је Вићенгијева, што није конзеквентно одијелио објективни црквепи раззитак истиие хришћанске од субјективног знања исте, али је ипак јасно ноказао, да овај развитак пиЈе дјело субјективног духа, пего цркве учитељице. Аностолско је предање језхра Божанске истине и кад га црква особито истиче, чипи то само због тога, што св, Писмо због узвишености не може да буде самосталним извором вјере и истине. Историјски напредак догмата Вићентије је нрви ех ргоГеззо обрадио. Он говори, да црква никида иије стварала по садржини . иове догмате, него их је само јаснпје и тачпије исказивала, јер нема ниједног догмата, који би тек усљед напретка догматску важност и извјесност добио. Важност иредмета, кога. он обрађује, очигледна је дакле, а највећа му је заслуга, што нам ,;е у познатој већ Формули дао начин позитивног догматског доказивања. Основну је мисао јасно сировео, да наиме учење хришћанско није искључиво нредмет вјере, него и знања, које је од користи само онда, ако је дух људски проникнут