Srpski sion

БГ. 4б. .смскм сиоа."

лине, који што је нижи плоднији је, као што онај ко је кротак, више врлине у себи имаде; дух јеванђеоски указује нам се као пенео, који покрива ватру али је одржава, т. ј. не хвали се врлином и заслугом, али је врхунац и врлине и заслуге у њему, — он је огањ благости; дух јеванђеоски указује нам се као песковита обала морска, која слаба изгледа, али ипак зауздава најбешње и најопасније таласе, т. ј. зауздава наклоност охолости, нечасне пожуде за чашћу и богатством, и све друго што на штету ближњем иде. Егоистичан дух, на против, док тражи и нађе највеће части, све више горе од амбидијозне же|и за истима; видимо га као водонију, који што више иије, све више отнче и горе од жеђи. Као пгто 'се плева за сваким ветром диже, тако се и егоистичан дух на сваки лахор хвале диже у празној охолости својај. Егоистичан дух, хвалишућ себе и своје делање, мрзак је и Богу и људима. И све то још не би ништа , било, да он не напада све и свакога као бесна лавица, те да га варварска навада му не доводи до кобног закључка ових раденика: Ово је наследник, ходите да га убијемо, па ћемо задржати имање његово. Ове две слике до којих дођосмо испоређујући дух јеванђеоски са духом егоизма, довољне су, да нам представе противност њихову. Та је противност тако евидентна, да нам скоро и не би требали далњи докази. Но како ово што до сада чусте није најбитнце, то чујте још и ово што ће вас још више навести на пут, да се гнушате егоизма, тог порока недостојна човека Хришћана. Дух јеванђеоског закона састоји се у кратко речено, у томе: да љубимо ближњег свога, „јер који љуби другога закон испуни" (Римљ. 13. 8.). Неоспорно .је, да је Исус Христос науком својом поднео на свет благу и нријатну љубав нрема ближњем. Исус Христос нам и делом и речима препоручује ту љубав према ближњима, јер се из те љубавн рађа оно братимство, које много срдаца у једно слива, које богаташа наводи да добра чини сиротињи, а сиротињу, да таквог богаташа радо служи, благосиља и љуби, као што се то видело код првих Хришћана. А шта је са егоизмом? Да ли он навађа Хришћане да љубе ближњега? Егоизак одбацује ову племениту и пријазну љубав. Он незаконитом влашћу и окрутном

Стр. е%.

тиранијом све себи нрисваја, само за славом и коришћу жуди, не познаје братство, сажаљења, дарежљивости, човечности, једном речју нема племенитих осећаја. Он је најокрутнији порок у свету, јер ограничен на безуветну лакомост, чини од човека чудовишге најокрутније и најнечовечније. Ва то ћу рећи, да је нодобан леду који купи и слеђује воде које би требале да теку на корист и добро других. Према овоме, не знам, драги слушаоци, шта би се већма од егоизма духу јеванђеоском противило. Јер док је благост коју нам св Јеванђеље препоручује трпељива, блага, незавидна скромна, егоизам је нетрнељив, неосетљив, завидан и охол; док је благост нраведна, наслад^ јој је у истини; егоизам се наслаћује ненравдом и лажју, само ако му какову год корист доноси; док се благост свему прилагођава, наиме прикрива погрешке ближњега свога, јер се нада поправку њихову, све драговољно сноси, егоизам расте у опаком срцу свом, те опаким језиком својим труби погрешке ближњега свог, не нада се поиравку а и не трпи га. Тако је, ето, егоизам иротиван љубави према ближњем, а досљедно и духу јеванђеоском, том духу братимства, љубазносги и благости. 0, да неверних и одурних Хришћана задахнутих тим протујеванђеоским пороком ! Они су у свему подобни овим раденицима, који — не обзирућ се на неправду, варварство, на сузе гоенодареве, на покољ слугу његових — не хтедоше пошгедптн ни сина му јединца, већ ево изразише намеру своју: Ово је наследник, ходите да га убијемо, па ћемо задржати имање његово. II. И ако се дух хуманости не може наћи онде где нема духа јеванђеоског, ипак ћу, ради јасноће, да изнесем, да је егоизам и духу хуманости противан а не само духу јеванђеоском. Но како се многима свиђа, да један од другог деле, те настоје да кажу, да може у човеку бити дух хуманости са самом филантронијом, ево ме, слушаоци моји, да вам докажем, да је егоизам противан филантропији, а нрема томе п духу хуманости. Промотримо ли добро филантропију, видимо, да она хоће да се оснива на оном природном закону, који довикује свима: Чувајте право својине ближњег свога, јер повредиш ли га ;