Srpski sion

Б р . 34.

„СРПСКИ

С тр . 555.

забепежено, да се је Димитрије молер Халкозановић из Новог Сада 7. маја 1777. г. венчао у Осеку са Јелисаветом шогорицом неког Михајила Јовановића тадањег грађанина осечког. Даље ми о животу и раду његову ништа није иознато. Онај апел на браћу свештенике у Новом Саду гледе Јанка Халкозовића вреди и за сродника му Димитрија. VIII Јован Иеајловић. (1790. год.) Живео је у Даљу. У друштву са даљ ским молером Григоријем Јездимировићем сликао је 1796. год. иконостас цркве Чеианске (Чепин) у архидијецези. То нотврђује запис на дрвеној престоној икони Богородичиној у истој цркви, који гласи: Жоловаих 1шннх Јсаиловнчк н григорш @зди = /инрокнчћ 8 Длинг, 1796. Даље ништа не знам о њему. (Наставиће се.)

Сабореки изборни ред од 1870/1 са црквенога гледишта. ш. Доказавши, да је за време седисваканције забрањено предузимати и решавати важније црквене послове и уводити у цркви новотарије, прелазимо и на излагање разлога с којих је то морало бити забрањено. За предузимање и решавање поменутих послова у цркви надлежан је искључиво сабор епископа (Синод) у дотичној цркви, јер: „Сва пуноћа црквене власти усредсређена је у сабору еиискоиа, и то у тако апсолутноме смислу, да без тога црква би нрестала бити оно, што јест, и њезино устројство не би више било оно, које је установљено Основатељем цркве . . . Ово учење православне цркве саставља основу свега њезинога права, а за исто учење оиа налази потврду најпре у св. писму, пак у каноничким наредбама и у ирактици црквеној свију векова". 1 „Питања која се тичу управе црквене, подлеже само и искључиво ријешењу са1 Др. Никодим Милаш : Прав. дркв. право, стр. 220 до 221.

борне власти, и само у име те власти епископи у повјереним им црквама врше управну власт". 2 То доказују наредбе 34 и 37 апостолског правила, за тим наредбе правила 4. 5 и 6. I. васеленског, 2. П. васеленског, 19. IV, васеленског, 8. V.—VI. трулског васеленског, 6. VII. васеленског, те 9. 15. 16. и 20. IV. номесног Антиохијског сабора и наредбе овима паралелних правила. У тумачењу 37 апостолског правила нреосвештени епископ Далматински Никодим Милаш веди: „У оваким приликама, (чим се има да одлучи о каквом иослу, који се тиче вјере или црквеие дисцинлине, и у опће, чим се тиче некога посла, који изилази из обичних граница епархијског устројства), енархијски је епискон зависан од гласа и суда осталих епархијских епископа дотичне обласне цркве и ирвог епископа те цркве, зависан је дакле од сабора епискона. „Само у сабору епископа сваке поједине обласне цркве усредсређена је нуноћа црквене власти за ту област исто као што је у сабору епискона све цркве усредсређена сва пуноћа црквене власти за васељенску цркву. Овоје основно учење православне цркве, које се оспива на божанском праву". 3 У тумачењу 2 правилу другога васеленскога сабора исти преосвештени пиеац вели: „Управљање у нојединим митрополитским областима једне дијецезе припада искључиво сабору дотичних епископа под председништвом свога митрополита". 4 „Како само саборно и никако другчије, смију се у цркви рјешавати сви важнији послови цркве, свједочи нам о томе и нрактика цркве од најстаријих времена. Између других, дубоки нознавалац хришћанеке старине, Јевсевије Кесаријски (Ве уНа Сопз1апШ:п Нћ. I. с. 51.) каже слиједеће: „Незнабожачки цар Ликиније забранио је био хришћанским епископима, да се еастају и да саборе сакупљају, на којима би се заједнички вијећало о иотребама цркве. Ово му је служило, да још 2 1ћј(1. стр. 223. * Правила (Кточтјс,) правосдавне цркве с тумачен.има, Кљига I. стр. 100. 4 Нн(1. стр. 246,