Srpski sion

С тр . 684.

СРПСКИ СИОН".

Вр. 42.

двадееетом вијеку понијети собом овострани Срби опет тешких пошљедица, са којих ће их потомци љуто корити а можда и проклињати. Има ће сјегурно и разлога, јер им лијеп колач спремамо у новом вијеку, каца љутим оштрицама сасијецамо и оно мало жилица, које са свршетком деветнаестога вијека сачуваше и оно мало црквенонароднога и просвјетнога живота, што нам за двјеста година овостраног живота остаде. Страшне су то пошљедице с којима ћемо се у двадесетом вијеку сретати и које ће тиштати све нас од реца, и оне, који их заслужише, и оне, који пх не гаслужише. Коме је до кавге нека се кавџи, али нека не чини то у име цијелога несретнога народа нашега, нека тај ионесе сам плодове те гадне работе, нека их не оставља свијема и свакому. Зато тако зборимо, јер нас љуто боли, боли то онај честиги народ, који се нашао међу ове крши, а који није мален бројем својим, јер га је добрана трећина свију вас тамо у сретнијим нриликама, да је на срећу, али је на несрећу. Несрећа је, јер вас сједне стране бије данас глад као и нас од увијек рећи, а с друге стране бије вас раздор, који ће и вама и нама главе доћи. Ми хвалимо Бога. поред све домаће животне невоље своје, што смо, далеко од онијех, који се граде јединијема чуварима црквенонародногажи вота нашега, који се причињају да су лијепи народу својему, јер се токорсе брину за „права" његова. Нама се тзкви јуааци не свиђају, јер се бојимо те „услуге" њихове, коју они хоће да чине народу својему. Ми се такових „отаца отаџбине" бојимо, и с разлогом се бојимо, јер нам зато јемчи историја и чињенице 30-то годишњега мучнога народноцрквенога живота нашега, а баш на свршетку овога вијека. Па баш то грко искуство, које стичемо за иуних пошљедних 30 година овога вијека,гони нас, да се ратосиљамо тијех усрећитеља својих и да се сами чувамо од непријатеља својих. Ну нпјесмо накани дуљити овијех опћих мисли, него ћемо рећи зашто се тако осјећамо. У попгледње вријеме избиле су двије сгвари на новршину, које се веома расправљају, и које хоће тим расправљањем у српском свијету да повуку за собом не добре, кано што би требало, него зле пошљедице.

Обије ствари тичу се нашега црквенонароднога живота, јер обије су намијењене том животу п његову бољитку. Једна се ствар тиче сазива пашега црквенонароднога сабо})а, а друга се тиче нове паше гимназијске зграде у Новом Саду. Обије такове ствари веома треба да угоде овостраним Србима, да их мало умире, утјеше и даду љепше наде на црквенонародни и просвјетни живот наш у идућем двадесетом вијеку. А како и да не ? Од састанка и успјешног дјелања нашега сабора завпси живот свпјех тековина наших, које нам припадају у овој држави, која нам нх је п признала у току пошљедних двјесга година. Од успјешног и дуготрајног рада у новој гимназијској згради зависи интелектуални напредак омладине српеке, ако не у обије краљевине, у Угарској и Троједници, а оно барем у Угарској, на коју је већина те омладине и упућена, да у њој потражи и нађе поља на којем ће дјелати за добро и напредак свој и својега рода. Тако ми овдје далеко од вас схваћамо и тако разумједосмо са задово!>ством те двије озбаљне појаве, које избише у пошљедним данима деветнаестога вије^а. Иа како иријеђосмо преко тијех иојава, како пх пропратисмо. како их пригрлисмо? Да ли учинисмо то разборито, мудро, да се новијем овијем моментима у својем црквенонародном и просвјетном животу барем користимо? Не. Још се сазив нашега сабора ни пријавио није, а ми оглашујемо рат и као невјерне Томе говоримо мјеродавнима факторима да до сабора неће доћи, на то јоштер и тврдимо. А ко то управо чини? То чине јавни органи појединијех странака и неколицина заичтересованих људи, који дрмају тијем органима и своје мишљење у име васцијелог овостраног српског народа добацују тамо гдје се решава састанак оног сабора, од којега васцијели народ наш одавна ишчекује кориснога рада, од ко г а тражи то и народ и црква и школа његова. Ви се тамо, господо, вас неколицина усуђујете тај тежак гријех и одговорност понијети, да се у име свију нас ево овако бринете за добро и наиредак наш. Ви већ унанријед и сами сте увјерени да се сабор неће састати, те ћете онда и даље нравити себе лијеппма пред народом, да сте ви, хтјели сабора и да га нијесте одгурнум ви него мјеродавни