Srpski sion

број 46.

„орпски си0н

стр. 743.

ковљевом, то би и Павао својим галатским нротивницима потврдио оио, што су они сами противу њега изиосили, наиме: да се апо^толи, понаособ познати Јаков, не слажу с њиме и да га коригују у његову апостолском раду. Но то ми овде не видимо. Не ћемо погрешити, ако узмемо, да су ти т^гд ало ЧглуЉЏоп они исти законски ревниоди и Фанатици, који су у Јерусалиму тако живо и грозничаво радили на том, да набаце на хришћанство јудејске окове ; они исти нетси, који су после ап. сабора из Јудеје сишли и учили браЉј: ако се пе обрежу то обичају Мојсијеву, да се не могу сиасти (Дел. ап. 15, 1). Да би свој труд окрунили успехом потребан им беше апостолски заклон, и у томе им се учинио најподеснијим ап. Јаков, који је живео по отачком предању. Они дакле несу дошли по Јаковљеву налогу, али су се могли с разлогом позвати на његову праксу. А да су се Јудаисти заиста позивали на прве апостоле противу Павла, јасно се види из Дел. ап. 15, 24,; али се одатле види и то, да су апостоли против такве злоупотребе славно сачували свој авторитет. Настаје питање сада, да није Јаков својим законским живљењем одступио од духа Христове вере и повратио се ка јудејству? Ваистину Јаков, који је своју апостолску столицу сместио у центру јудејскога живота, морао је пре свега међу Јудејима бити Јудеј, да Јудеје спасе. Он, који је с мајчиним млеком усисао живу веру у обећања свога народа и знао, да су се та обећања у Христу испунила, није могао оставити веру и наду на узвишени религијозни позив свога народа. Израиљ са својом сјајном прошлотћу није могао одустати од свога Богом даног одређења. Он беше прожет непоколебивом вером, да је у будућности одређен за изванредиу мисију међу народима. Па шта је било прече једноме апостолу и брату Господњем, него да ради на религијозној ресторацији свога народа, онога народа, за чије се обраћање сам Господ још на крсту молио. Само топлом љубављу према своме народу, обзирним опћењем са својом браћом, могао је Јаков ублажити мржњу Јудеја према

Хришћанима, која је одмах у почетку букнула у пламен отворена непријатељства. За свога двадесетгодишњег скоро епископовања могао је и умео Јаков сачувати Хришћанима добро мигаљење њихове јуд. околине и чувати их од отворена прогањања. Колико је своје јуд. браће у хришћанство превео, не да се дакако ни нриближно одредити. Али од оних хиљада Јевреја, који се у Дел. ап. 21, 20. спомињу као Хришћани, јамачно већина отпада на апостолски рад Јакова, који им је својим примером расветлио и осладио прелаз од закона ка благодати. Још нам остаје једно иитање: како се са овим црактичним одношајем Јакова према закону слаже његов теоретски одношај, какав видимо у посланици му? Као мисијонар међу Јудејима, могао је Јаков из важних разлога задржати све оне обичаје, који су хришћанству били туђи, али као апостол и учитељ хришћанства морао је заузети неко начелно становиште. Он је то и учинио. Начела, које је истакао на ап. сабору, држи се и у својој посланици. Он наводи до душе више заповести из Старога Завета, тако захтева (у 2, 10), као и Христос (Мат. 5, 19), да се испуњава декалог, да се извршује закон царски ио иисму: љуби ближњега као самога себе (2, 8), да се не чине прељубе и не убија (2, 11), — али он схвата у6|ло $ у сасма другоме значењу од старозаветнога ^о^од-а. Апостолу је ^орос; хришћански морални закон, онакав, како га је сам Христос испуњавао. Према новозаветноме начину говора пише и он о закону у једнини, и тиме означује целину са свима разним одређењима и односима. Тако и Христос своди све поједине поуке и прописе свога закона, Јеванђеља, на једну једину заповед. У ствари и јесу сва разна одређења законска израз само једне воље Божанске. У уиоређењу са старозаветним законом разазнаје Јаков у новом закону такве предности, да му придева епитет тгАгсос;. Овај предикат, који апостол и иначе радо употребљава, означава апостолу савршенство и целину једне идеје. Г6|ло$ тгХгсод је њему сасвим нов закон, битно различан од иређашњега, са сасвим повим својствима