Srpski sion

Б р . 11.

„ПРПСКИ

СИОН."

С тј >. 169

моћпа и уважена, ипак је њеио деловаље ограничено! Она казни само сиољашње чине паше, а иаше упутарње чине, она није у стању да казни. Грешне мисли и пожуде, које се увукоше у срце и очекују нрву прилику да на зло наведу, она није у стању да казни, она је иемоћна према њима, јер није у стању нрозрети мисли и намере сваког поједипца. Деловање правде чији су представници судије, простире се само на чине, који се спољашње маниФестирају, у колико се опи маниФестираше према упутрашњим чинима — покретима душе наше — она је немоћна. Зато је друштво и устаиовило норед овог грађанског судстна и друго једно: суд части, чије деловање је ширег обима. Суд части жигоше многе чине, који нису судији у власти. Суд частл продире у дубипе савести, открива у њој многа певаљалства м безобзирности, које земаљска нравда није у стању дн угуши и буди у кривцу осећај стида. Па ипак, поред свега тога колике ствари остају превиђене! Има у свету нитковлука, који се допушта, а да се титула поштена човека ие мора изгубити; нитковлука, с иогледом на Бога и душе, који се извлаче исиред суда части. Суд части је пристрастан и немоћан. Двоструко судство то, које светом влада, грађанско као и социјално, има битна недостатка: опо није у стању да човека рехабилитира. Ако га осудише, последице те осуде еу стид и сумња. Онама, који су из људског друштва иотиспути довикују: не надајте се! Шга друго постизавају они тиме да створе него непријатеље друштву — заверенике, који се надају, да ће се нревратом реда, који постоји, обогатити и поново задобити какво место у друштву. Незиабожачко релпгиозно судство се исто 'шко немоћним показало. Оно је осећало, да је спољашњи иритисак на зло без значаја и да се тежити мора за унутарњим ноправљањем кривчевим. У г гу сврху је установљена нека врста исповеди или признања греха, али се ипак не усуди да ово протегне на тајне грехе, зле мисли и иожуде, које су извори свих иреступа и срампих чина. Покајање се није ни тражило. С неколико капи воде, неким спољ-

ним обредима беше све свршено. Очишћење беше свршепо, али не освећење; а завет поправљања није се тражио. Каква је наша исповед ирема томе! Кад се ми исиоведамо, ми се морамо исповедити и нокајати не само ради наших јавних греха него и ради најскривепијих мисли и пожуда. Без кајања и скрушености срца пема опроштења. У нашој исповеди се ие плаче само него и каје. Ми се у исповеди обвезујемо, да ћемо се ноправити, да ћемо опраштати, клонити се разних ирилика за грешење — једном речи — чипимо све опо, што сиречава наш иад. И заиста на илеменитој и скромној души опазиће се иоследице тога делања. И сами носматрачи, који се од вере удаљише, признају то. „Најбољи облик владања", пише Ренан, „био би онај, у ком би се завео суд исповедања." Волтер пише: „Исповед се може сматрати као најважиије средство за умањивање тајних нрестуна. Исповед је изврсна, да склони увређена срца на онроштај, а мале крадљивце (зашто не и велике?) на иовратак онога, што су украли". „Колико се само у римокатоличкој цркви", пише Русо у свом Емилу, „исповеђу окаје и поправи!" „Не ретко", пише Хенгстнберг, „изјављују протестанти, да узимају радије римокатоличку служинчад и то с тог разлога, што их, кад шта украду, њихов исиоведник обвеже, да исто поврате." Протестантски ироповедник Песталоци говори : „Недавно запитах једног свог угледног суседа, зашто се у његовом округу дешава тако мали број чедоморстава. Он ми одговори : „Зато имамо да благодаримо исноведи, чијом помоћу силази свештеиик у најдубље дубине срца и опде упиштује клице зла". Из истих разлога тврди Мармонтел у својим мемоарима „нема делотворнијег средстава, да се одржи код младежи чистоћа морала". И на нослетку можемо читати код Шатобријапа (у делу му Геније Хришћанства I. део гл. VI.): „Ми не би били у стању да набројимо сва различита Филозофска мишљења, која сматраху тајну исповеди и покајања, као најмоћније средство за укроћавање иорока и као најсавршеније дело мудрости".