Srpski sion

с тр . 218.

„орпоки сиое. в

б р . 14.

шлога часнога прста, стајале су отворене двери покајања, те нас је нежпа мајка св. црква наша — мило и благо позивала да се иокајемо. Па ко је год од нас послушао материнскога гласа тога и ко се исповедио, покајао за грехе и грешнога живота окануо, па онда примио Христа у св. тајни причешћа ; — тај је сваки заједно са Христом Спаситељем ускрснуо данас од смрти греха свога, томе се одвалио тешки камен са двери срца, паје из гроба греха васкрсао у живот блажен, па се данас наслађује истинитом радошћу светлога Васкрса Христова. У томе пак Васкрсу привославном, који је у цркви нашој, садржи се и рођење Христово и Његово проповедање науке Вожје на земљи и Његово страдање и смрт тела му човековог. Једном речи, у Васкрсу Спасову садржи се сва наука Божја — св. Јеванђеље, које донесе Спас наш на земљу, те ос.нова цркву своју на земљи, а у цркви својој постави свештенство, и заповеди нрвим свештеницима цркве своје —- апостолчма: да иду по свему свету, те да проповедају Јеванђеље свима народима, крстећи их у име Оца и Сина и св. Духа; учећи их, да све држе, што им је Он зановедао; и рече им, да ће бити с њима у све дане до свршетка века (Мат. 28. 19, 20.). Па ко је, браћо, ту науку Вожју св. Јеванђеље — које су апостоли по свему свету распространили — од Христова вазнесења на небо, па до данас — верно чувао и сачувао ? Верна чуварица науке Божје — св. Јеванђеља, јесте: св. црква наша православна, са којом ће Христос до века бити и којој ни врата паклена одолети не ће. Па када је црква Христова верно чувала и сачувала до данас св. Јеванђеље — реч Божју; то онда и Хришћани, који су у цркви својој спасења тражили, доиста, да су га иашли и кроз цркву своју са св. Јеванђељем у руци, заиста су достигли потпуно савршенство, постали су богоугодни и свети, те су тако задобили ону зграду од Бога кућу нерукотворну на небесима (П. кор. 5. 1). С тога и ми, љубазни, тврдо уверени будимо, да нам спасење и Ускрс из смрти греха нашега може дати једино црква наша

православиа — кроз св. Јеванђеље, — ту благу вест Христову, која нам се чиста и неповређена у цркви пашој нроповеда, и нас свему опом учи, што је за душу нашу корисно и спасоносно. Ов^ паша земна, рукотворна црква у животу овом, отвара нам двери оне пебеске, вечне, нерукотворне цркве, те нас тамо на небу — за добра дела наша — спасења удостојава. Па када је то тако јасно, када је то истина, која се не може и несме опорећи, да је наша црква нас кроз скоро иуних две хил.аде година снасавала, на и даиас сиасава; — онда пас заиста до дна душе заболети мора, што и међу нама има и такве браће иаше. одмет синова св. мајке цркве наше православне, који одећу крштења, којом их је мајка св. црква наша у светињу и духовни нрепорођај заоденула и просветом духовном — са иознањем Бога и науке Божје са својих материнских недара надојила, — који велим — одећу ту крштења, заблудом својом каљају ; те и комад хлеба и хране душевпе, коју им рођена мајка св. црква са трпезе св. Јеванђеља пружа — одбацују и не нримају, а душевне хране иак траже —■ и по свом уверењу и налазе — код туђе мајке, мајке не рођене, на чијим леденим грудима усахнула је храна за лепо православље и мило Српство наше, која горда и охола мајка учи заблуделу децу своју, да истуне из заједпице наше, јер да у њој тобоже не могу спасења иаћи. То су, браћо, учења лажна, мисли грешне и смутне, мисли продрзљиве, које потичу, код те браће наше — из највеће њихове падутости душевне и уображења да ће се — ваљада њима за вољу — цео свет преокренути. Има ли кога међу иама, који не би осудио и у духу се своме згрозио на опе синове и кћери, који би лице своје одвраћали и презирали рођену мајку своју и њој неблагодарни били, која их је — с' вољом Божјом — иа свет извела, одхраиила и људима учинила? С вама заједно одговарам — нема. Тако исто и ми из дна душе своје морамо осудити ту браћу нашу, који презиру цркву своју и њој су неблагодарни, која их је материнским