Srpski sion

Б р . 25. »С РПО КИ Бог одредио својом премудром влашћу а нико није у стању да измене ову Творчеву одредбу., По међутим на сваком кораку ми не видимо то. Људи у светекој бризи заборавише са свим на своју душу, на то, да је она дах Божји и да је дужна по свој природи тежити више свега Богу, као источнику свога истинитог блаженства. Јер свако удаљавање од тог иресветог источника води човека у неизбежну опасност. Нарушавајући божански закон и иостуиајући против савести, ми грешимо против Бо^а и греси наши су — смрт наша, погибао наша. Све то зна сваки од нас. Свакоме се о том, још од раног детињства, говори у родитељском дому, у школи и у св. Цркви, на ми ипак ненрестано идемо широком долином неодређеном загробном животу. Заиста је чудновато, како ми не можемо пој мити, да је душа наша дража од тела, а небебесна блага несравњено боља од земаљских ? Због чега се ми унињемо из све снаге, да би постигли оно, што нам пружа варљиви свет а за спасење своје се не бринсмо нити шта радимо? Једном речју ми не верујемо ни у то, да Творац награђује свакога после смрти по делима његовим. Па како треба да живимо? Један је одговор за све: треба се озбиљно бринути о себи, размигаљати о души, старати, како да се нонравимо, речју, обновити се у Христу. Он је пут и истина и живот (Јов. 14. 6): на Христа треба да се угледамо и за Њим да идемо. Ко не иде за Христом, тај ће залутати и за сигурно ногинути. Нигата ие ће спасти човека грешиика од тих ужасних последица његова грешна живота, које ће га неизоставно ностићи у загробном животу. Чиме да почнемо своје ноправљање? Ночнимо нов живот пре свега с покајањем. Сазнајмо, представимо пред умним ногледом сву своју греховност нред Богом ноложивши тврд завет, да ћемо живити и радити у свему онако, како Бог заиоведа. С руског М. нл. Младеновић.

Освећење обновљенога храма светитеља 0. Николаја Манастира Гргетега. II. Памтим за ово 45 и више годииа, од како сам живио но Ср. Карловцима и као

СШЖ* С тр . 425.

ђак и као свршени човек, готово све свечаније архијерејске службе српских митронолита-патријараха. Гледао сам их и слушао за натријарха ЈосиФа Рајачића, за Самуила Маширевића, за Прокопија Ивачковића, за Германа Анђелића — али се у саборној цркви карловачкој иикад није служило складније, лепше ни свечаније но што се служи у њојзи сада, за ово задњих пет година дана, од како је ЕБегова Светост, преузвишепи с.осподип садањи српски митронолит-патријарх Георгије БранковиЛ подигао цркви својој овај млађи иараштај нридворпих калуђера, изобразио у проФесору Душану Котуру даровитога и способиога учитеЈ^а православпога црквеног појања гимназијским ђацима ср. карловачким. Кад иогледам и уочим у средини краснога придворнога, манастирскога и световног свештепства у иајсјајнијим одеждама садањег нашег светога патријарха Георгија , кад се оно у иотпуном своме орнату, са пламтећим трикирима и дикирима у руци и архијерејском митром на глави, орловским стасом својим придигне са седала свога на амвоиу па запоји тихо, са неописано свечаним достојанством оно нуио нобожности: ПрУиднте! — а мени се чини, да се узносим у светитељске висине. Кад седи архијереј уђе, у сјајној пратњи својој, кроз царске двери у онај полутавни олтар карловачке саборне цркве, па се громко заоре лепи, складни, нрави православпи гласови из спажних груди и јасних грла наших младих богословаца песмом, која ме теши, храбри, уздиже и узноси — вала не бих тада дао своје мило и лепо свето православље за сва блага на овоме свету! Ето, то ми је лебдело иред очима и сада, кад смо нратили Његову Светост натријарха иашега Георгија, појући св. Николајевски тропар, из манастирске дворане, кроз широки ходник, па нуза оне нове степепице у обновљену сјајну манаетирску цркву, у којој га је свечано расположепи нобожни народ из све околине поздрављао радоспом иесмом: Испола ети деспота! нримајући смерпим поклоиом благослов свога љубљенога врховнога поглавара. И настао је свети чии свећења обпов-