Srpski sion

О тр. т. .(ЈРПСКИ сион>

Без нарочитога увода ослањају се оне неиосредно на иостављени текст Св. Писма и све се прекидају без нарочитога свршетка, тако, да се сваком носледњем стиху може неносредно додати Славословје Господу, да се тиме заврши. Њихово укутарње јединство лежи поглавито у самом тексгу Св. Писма, који ту он тумачи. Текст пак беше кадкад по прилици као наша глава у Јеванђељима, ака дкад беше много дужи као што се често јавља и много краћи. То се може најбоље видети из омилија на Јеванђеље Лукино, и других на књигу Ј1евит и Песму на,д несмама. Ориген иде са текстом успоредо и то корак ио корак, где он код свакога нојединога одсека чини своја разјашњења и примедбе. Због тога беше му немогуће, да на овај начин про!;е дуже одсеке, јер се често пута врло дуго задржава и код нојединих стихова. Већ смо нре споменули, да се Ориген није увек служио на једном месту или омилији са сва три начина тумачења, а сад ћемо, да сноменемо, да је у томе Ориген био самосталан или управо, да речемо самовољан. Сасвим самовољно тумачи он сад на овај. сад на онај начин, узима сад обични историјски смисао, сад опет тражи дубоки морални и тајанствени (мистички) смисао или пак једнога са другим меша, а често пута баш онде, где се очито види, да је потребно многостручно тумачење, ту он тумачи сасвим једноставно и то најобичнији буквални смисао. Тако видимо из његових тумачења на Лукино Јеванђеље, да их тумачи врло једнсставно и неудаљујући се много од историјског и буквалнога смисла. У тумачењима на Јеремију излаже с особитом ревношћ} морални бмисао, примењујући га на ирилике из живота верних, док Песму над песмама тумачи скроз мистички, цртајући одношај невидљивога света према видљивоме и одношај Христа као женика спрам своје цркве. Неку врсту омилитичке дисиозиције видимо у омилији где говори о градњи ковчега Нојева. Ту историју библичну тумачи Ориген на сва три начина и даје причи троструки смисао и то тако, да завршетак свршава се моралним смислом. Омилије Оригенове имају врло велику сличност са омилијама његових коментатора и по садржини и по облику. Оне су унраво оставиле свој траг и утицај и за доцнија још

бр. &8.

покољења, јер се у њима налази заиста често нута такових лепота, које сваки проповедник мора да заволи. Немогуће нам је, да овом ириликом не споменемо, да све омилије Оригенове провејава жарка љубав према Христу, којом љубави настоји и да, сво.је слушаоце побуди, да теже на оно, што је узвишеније и светије. Тако н. нр. у тумачењу „Песме над песмом", ма да је Ориген већ у почетку доста погрешио, ипак сваки, који чита то тумачење, види и мора осећати ону љупкосг и срдачност иравог слуге Христова, који науку Његову не проучава само са хладним разумом, него лепоту и корист њезину осећа са властитим срцем. Оригенов свечанп и узвишени тон, с којим говор започење и који кроз цео говор нровејава није тон риторичара, него је то одјек дубоког и истинитога убеђења. Проповедник се ту осећа као у највећој светињи свога религијознога живота. И у другиаа проповедима ступа по свуда нанред дубина и топлина религијознога убеђења његова. Тако нпр. када он у средини своје беседе „о градњи ковчега" иозива слушаоце, да се са њиме помоле Богу, да узмогну право разумети реч Његову, или када он од молитве очекива од Бога сваки благослов за проповедано слово (ЉИет) или када он дубоко осведочен о тешкој одговорности, која на њему лежи, када говори општини у име Божје, говори; да се он најсретнијим сматра, ако је погодио у своме тумачењу прави смисао слова Божјега, у коме је написано због нашег спасења. Ако се то и догоди, не уписује он то себи у заслугу нити своме ошгроумљу, него милости Божјој и његовим благодетним даровима, које излива у својој цркви. (11 Омилија ш<, књигу Бројеви). Свестан свога високога положаја и одговорности Ориген је увек своје омилије унрављао на то, да препорађа и освећује срце и живот својих слушаоца, И када он прекине свој мирни поучни тон у својој проповеди, хваћа се он другога тона и то тона опомињања и карања. Често се пута пак догађа, да то он неради узгред или летимице, него тај тон провејава целу омилију, а опомињање и карање чини главну садржину његова учења. Наставиће се.