Srpski sion

С тр . 562.

„СПРСКИ

СИОН."

Б р . 83,

знате особе. Сем тога, што такове особе не познаје, он нема, ни довољно података о њихову душевном стању и њиховим духовним потребама; у таквим случајевима може бити и разних обмана, као н. ир. када је неко одлучен јод светих тајана — а хоће по што по то да добије разрешење од свештеника који га не познаје, или може бити, да избегава свог духовника, што га је стид, да му се исповеди, или што мрзи свога духовника и т. д. Према томе, без важних узрока, свештеник не сме примати на исповед непознате особе, већ их је дужан шиљати надлежном њиховом духовнику. 1 Наређење ово не може се применити на болеснике и на оне који умиру и које може, шта више дужан је, исповедити и разрешити сваки свештеник који би позван био. 2 У сваком случају свештеник може примати на исповед само православне Хршићане, иноверце и јеретике пак само у случају, када су вољни ступити у крило православне Дркве. Због тога се и прво питање на исповеди односи на веру покојникову и тражи се да ли дотични припада заједници православне Цркве 3 , јер се без искрене вере и ван заједнице црквене не може добити разрешење грехова. Будући да је исповед грехова ствар савести свакога човека, и сем грехова за које знају остали људи, многи људи имају и таквих тајних грехова, које не знају а и не треба да знају остали, — свештеницима је строго забрањено, да пуштају на исповед више особа заједно, ма они били и непунолетни. У сваком случају дакле исповед ваља вршити на само, с једном особом. 4 При исповеди дужан је свештеник у првом реду обратити пажњу на то, у колико Хришћани држе догмате и уставе православне Цркве. 5 За тим при испитивању савести, оних којих се кају, дужан је у обззр узимати њихово духовно, физичко и спољашње стање, т. ј. узраст, пол, звање и занимање, друштвени положај. као и разне друге животне околности у којима се дотични крећу. Ово је толико важно, што знамо, да све наведене чињенице утичу не само на душевно у 1 в. Киига о дужностима ирезвитера. 2 ЊИет. 8 Православно исаоведање 1. пит. 113. и чин?> испое$датл у Требнику, 4 в. Ењига о дужностима ирезвитера. 1 в, Чит исаов$дан'1л предговор у великом требнику.

стање оних који се кају, него и на њихова дела, те према томе духовник не може општити подједнако са свима, нити им подједнако просуђивати савесг. При испитивању савести свештеник не сме набрајати с излишном подробношћу врсге и облике греха, за које онај који се каје и не зна усљед младости и степена развитка свога. На та.ј начин могао би се покајник — на душевну штету своју упознати са новим каквим грехом. Због тога је много целисходније задавати питања општим изразима и према декалогу, који је начин усвојен и у црквеном чину о исповеди. Исто тако духовнику није дозвољено из љубопитства испитивати за прилике у којима је учињен овај или онај грех, особито му се забрањује ситничарити и захтевати, да му се саопшти и оно што што се не тиче саме суштине греха; међутим је дозвољено испитивати унутарње и спољашње узроке греха, у цељи, да би се сазнао корен греха и да би се у том случају помогло покојнику, да га из душе своје ишчуна и у будуће да се клони повода, који га на грех наводе. 6 Црквена правила наређују, да свештеник при исповеди треба да је тих, кротак, пун љубави Христове и снисходљив према грешнику који се каје, али при том ипак да не сме површно судити о страстима и пороцима његовим; свештеник не сме бити суров, али мора бити строг и постојан при изобличавању, такође не сме бити, нити му је дозвољено да презире грешника, већ му се у свету дужност ставља, да смерно одвраћа грешника од греха, да буде испуњен страха Божјег и да не гледа на лица оних који се кају. На исповеди свештеник мора бити непристрастан и несебичан, и не сме заборавити, да је позван да буде, лекар душа, наставник заблуделих, утешитељ малодушних, да је он проповедник и орган како правде, тако исто и милосрђа Божјег. У овом погледу шести васељенски сабор даје духовницима сљедеће опште правило: „Они који су од Бога добили власт решења и везивања, треба да узимају у обзир каквоћу греха и како је расположен онај, који је сагрешио, и према томе да пружају онакве лекове, какви за извесну болест требају, да се не би, не обзирући се на једно и друго, лишио спасења болесник; јер није једнака болест греха, него различна и много' в. Књига о дужностима ирезвитера.