Srpski sion

С тр . 592.

„СРПСКИ СИОВ".

Б р . 35.

статке и погрешке предшаственика, обећаје да ће умирити умове, али пада сасвим у противну крајиост, у нове заблуде и погрешке, а основа рационализма остаје једна и иста. Први облик у ком се јаспо изразила ФилозоФија као наставпица вере, био је т. зв. деизам , који је ставио себи у задаћу да очистИ Хришћанство од свега непотребног. Деизам је поиикао у Британији, у домовини првога рационалисте Пелагија. Одмах с почетка главиа му је карактеристика — озбиљна намера учинити ма какво добро, но ускоро затим пада на ниже, те стоји на темељу лакомисленог и врло смешпог одношаја нрема свему што се тиче вере и цркве, а па послетку дошао је дотле, да је сву садржину Откровеша, не Св. Предање само, но и Св. Нисмо, нрогласио као иамерну измишљогину. Све су то измислили понови, само да се прославе и обогате. Енглези, који оу ио природи својој врло практични, брзо сазнавши за то, почеше свом енергијом настојати, да се та њихова наука што брже рашири. И тај непријатељски нравац против Хришћанства брзо прихватише и лакомислеии Французи. Овде је Волтер нашао плодно и широко поље да исмеје религију; свуда је радо читан чувени развратник Русо, и на тој страни појави се таки пожар, који је, не гледајућ' на друге страшне буре, захватио на све стране. Немци су довели идеје деизма у неку систему, где он стоји као филозофско религијозно учење. По учењу деиста Бога има , но Он је негде за облацима и нема апсолутно никакве свезе са светом. Благодарећи великим проналасцима Њутпа и Канта, првога што је разјаснио кретање у природи, а другога што је определио морални императив у души човечијој, постигнути су закони материјалног и духовног света. Зашто је потребан надзор над светом? Богјестворио свет и први му дао импулса, а машинаје ночела обављати рад свој исто тако добро, као и добро удешен часовник Капт па к Р а ЈУ Д ела свога „Критика практичног разума" вели: Две ствари иснуњују душу моју све новим и новим дивљењима и побожношћу, те све чешће и чешће о њима

мислим, а то су: звездано иебо надамном и моралви закон у мени. Какве прекрасне речи, какве дивне Фразе! Али завирите дубље у те речи и видићете деистичке иогледе и њихов уски видокруг. И тако но деистичком учењу пема Промисла, нема Откровења, нема Искунљења, иема никаквих чудеса. Свега што нам је потребно имамо у природи и савести нашој. Ко је Христос? То је мудрац Гали лејски, благочастив учитељ, који је већма него други стари мудраци ностигао ираву истину, који је људе учио добру, а верност и досљедпост своме учењу занечатио је и нотврдио смрћу својом. Опу велику иауку, коју је он говорио, и сувише је окигила источна реторика; зато је треба са гледишта разума оценити. Чудеса, која је чинио треба нриродним путем тумачити. Главну суштипу Хришћанства чине оне мудре поуке о добродетељи, за које смо у нрвом реду обвезани Исусу Назарећапииу, а затим и другим мудрацима старог доба. А оно, што Црквом зову, није ништа друго, доли средиште где се учи и нроповеда. Особитих благодатпих средстава нити има, нити може бити. Учење о тајнама и другим благодатним средствима јесте — за морал опасни мистицизам. Сва снага је само у учењу. Мисмо се подуже бавили деизмом зато, што је он на Занаду збацио веру са нрестола и место ње поставио разум. Обично идентиФикују деизам са рационализмом, но правилније би било сматрати деизам као прву Форму рационализма, за којим долазе други назори, који један другог изазивају једпостраношћу и крајностима. Деизам признаје Бога, али без живота и утецаја. Шта је онда мргво суштаство?! Али, гле, филозофија уводи тог удаљепог и мртвог Бога у свет и проповеда о неизмерном богатству, сакривеном у животу његовом. Бог није лично суштаство, нити је одел>ен од света, но сам свет и јеете Бог. Јавља се иаптеизам, кога заступају Ситсоза, Хегел и Шелииг. Јасно замишљам како су на многе младе умове магијски утецале речи: Бог је у себи, — нешто, што влада великим силама, но без облика и неонредељено, по себи , који се разно