Srpski sion

Бг. 36

„СРПСКИ смон«.

Оат. 607.

а других опет, ко.ји произведеном кроз то разетројенију у правленију цркве са очитим равнодушијем против дужности својих бивати, позвољавају. Али је, св. у Христу Бр., с друге стране знано нама свииа и то, да смо ми, као Епископи, по несумнителној вјерности и непоколебивој привржености к благочестију и бодрости дира с чистом свћдомомосћу своје власти дужни сваком појавившем се непријазненом наиадању иротивстати, обшту корист цркве, које је правленије, садржаније и иреспјејаније во благо особеним иромислом Божијим нама поручено, за првоначално правило свим нашим дјејанијама поставити, и но томе са аиостолском ревности о њеном благу радити. Представљајући дакле и заступајући у предстојећем сабору овом једину свету саборну и ааост. цркву у држави овој, и имајући пред очима све горе речено, ваља, да очистимо савјест од сваке скверни, срдце од сваког пристрастија, душу од свију неправедних номисли ; ваља, да сва наша приватна отношења к јединственим у цркви и ван те налазећим се особама, сва наша од моћи ил немоћи, ил од ласкавих обећања истих преизводиме, и на нашу корист односеће се надежде са свим одклонимо, како да тако узвишени над свим земним и мирским сујетама и бригама преобразимо се у живу цркву Бога жива, који дјело своје на ползу својих људеј најбоље свршити може, и како да вселившисја благодатију својеју вђ сердца наша дјејетвително то дјејетвително тако и сврши допуњавајући ма по потреби врјемена, што цркви оскудјева одклањајући оно, што цркви вред наноси, и исправљајући, што је иогрјешно, на толико све на колико то зависи од савестног испуњавања дужности, које Епископима ио правилима црквенима налаже. И тако задатак наш рјешавајући испунићемо свету вољу Божију, отдаћемо Богу што је Божије а цару што је церево, а тиме угодити Оцу небесноме и земаљскоме; тако радећи приобрјестићемо и спасеније нагаим, и душам оним, које су нашој бриги повјерене, и за које ћемо ми Богу на страшном суду одговор дати имати; тако дјелајући учврстићемо и одпучену воичу у ланцу оном, који областну ову цркву веже са општом православном матером цркве.* *) Овај говор блаженоупокојенога патријарха Гер-

мана Анђелића, који је у Св. Синоду „с пажн .01 саслушан", забележен је у дотични синодски записнш нод бр. 25. „знања ради". Штампали смо га, је{ држимо, да га ваља знати » свакоме објективнои оцењивачу становишта и назора патријарха Германа Надаље, штампали смо га и зато, јер је он предходис у Св. Синоду саошнтеним мњењима истога патријархЕ „о оператима и закључцима српског народно-дрквено! сабора од 1879, који су потребовали вишег одаосш највишег одобрења", а која ћемо мњења такођер штам пати, с разлога, јер их треба знати, јер бацају многс светлости у историју тих саборских операта и закључака и много светлости у радњу њихова авотора. Протопрезвитер Јован Јеремиб.

Рационализам и Правоелавље. С руе-ог превео Драгутин Драгојевић овештеник. (Наставак.) Тој игри са свештеничкнм неудакама нридрун?ио се и азијатски будизам са својим — нирнаном. Па ево у Паризу, у средишту светскога живота. већ се распросгире то стародревно језинништво. Буди дижу олтаре, где озбиљни л,уди и чувене даме колена своја савијају нред идолом. Врло огатроумно примењују историју нада људског овом иогибељном покрету рационализма. Могли би заиитати: како то, да се идеје филозофскс тако брзо шире, кад велики филозофи мирно раде у својим кабинетима? Одмах ћемо добити одговора. Где су научењаци, где су школе, где су слушаоци, па новине, на нонуларна издања; све то жељно чека те идеје, па их усађује у наш живот. Сви филозофоки нокрети лоследњих деценија већ се јасно одразили и у политици, и у трговини, и у свима гранама живота нашег. Необразована маса и људи, не приступачни вшној науци, жедно слуагају то учење противио вери и закону Божјем и њиме се користе, да се нотпуно предаду својим страстима. Било је иокушаја да се стане на пут нопуларизацији тих филозофских идеја 4 али без успеха. Дух времена, непријатељски расположен нрема вери, налази се у једно исто време на свима местима, те поткопава и уништује живот, што Факта доказују. Немогуће је набројати све оне неправилности, које је нроузроковао рационализам ноеледњих времена. Но најгоре је што веру и цркву одриче, затим гато од-