Srpski sion

Б р . 45 _ „СРДСКМ

се тамо чину своме несходно и недостојно, цонашаљем својим народ је од цркве отуђивао; цркву, а нарочито олтар и часну трапезу тако запустио, да она никако не одговара светињи и узвишеном одређењу свом. Слушао сам о њему таких ствари, услед којих би се безусловно Фискалној акцији имао подврћи. А све се то дешавало с тога, што није знао за вишег од себе, а знао је да је општини веома потребан, да га ни тужити не сме, јер у случају суспензије општина би остала без свештеника, те је тамо радио, шта је хтео и хвастао се тиме, да њему само цариградски патријарх заповеда. С тога би ваљало, да епарх. конзисторија, односно Дијецезан, ради надзора чистоте храма; богослужења, катихизације, вођења цркв. матица, пастирског живота тамошњих свештеника, сваке године једаред у исту општину испошље окр. протопрезвитера једног, као што се чини и са нештанском грчком цркв. општином, и ако ће се та онштина томе опирати, али то право Дијецезана јој неће моћи одрећи, јер је ујамчено оном одредбом, којом је ш (Јо&таИсЈн, зршМаНћиз е! сПзарИпапћшз општина та епископу будимском потчињена. У Ст. Андрији. Сентембра 1900.

Тумачење Јеванђеља 22. недеље по Духовима. Лука аач. 83. гл. 16., ст. 19.-31. Од како је, љуб. моји, света и на свету људи, увек се држало и веровало, да човек са смрћу не свршује са свим, да се он по смрти не губи за увек, него да човек и после смрти, а иза гро.ба и опет живи, животом новим, друкчијим, и то онаким, какав је својим земаљским животом заслужио: је ли био човек у овом животу рђав, он је на оном свету, у оном животу трпио казни; је ли пак био у овом животу добар, он је у оном свету, у оном животу примио и уживао заслужену награду, које му овај свет или није могао, или баш и није хтео дати. И ако је ча вера од вајкада у "свету била, ипак је било у свету и таких људи, који у то нису веровали, него су тврдили, па и друге уверавали, да тога нома, а ни бити не може,

ОИОН." С тр . 751

јер човека са смрћу нестаје са свим, човеку је код гроба — крај. Да би доказали, да иза гроба и носле смрти доиста нема друга живота, ти људи позивали су се и указивали на то. да нико није из гроба устао, са оног света дошао, да каже, како је на оном свету, и управо, има ли другога света, нова живота. Да како, да је и Христу познато било, шта ги људи говоре. Па једно, да би казивање тих људп оборио и обеснажио; а друго, да би људе уверио, да иза гроба доис/га постоји други, нови живот, у коме човек нрима, трни и сноси оно, што је овде на земљи заслужио, — Христос казује причу, која нам се износи у данашњем св. Јеванђељу. А ево приче те; ево шга нам каже данашње св. Јеванђеље. Беху два човека: .један богат, и одвише богат; као богат могао је, а и хтео је и желео је, да ужива све оно, шго се на овом свету уживати даје, и што с^- на овом свету уважава и високо цени: „ облачаше се у скерлет и свилу, и живљаше сваки дап госиодски, и весељаше се," дакле, одевао се сјајно, а веселио непрестано. Други човек беше сиромах, пука сиротиња, ко.ји је уз то још сносио и трпио највеће муке и патње света овога: био је болан, преболан, тако да га је свега гној опточио. Па тако невољан још се и са глађу борити морао: лежећи болан пред вратима богаташевим „ жељаше, да се насити мрвама, које жадаху с шриезе богашога". Јест, и ако је болни Лазар само мрвице желио, и ако би он и са мрвицама задовољан био, и глад своју колико-толико утолио: ипак ни тога имао, ни тога добивао није, јер му горди и бездушни богаташ ни мрвице добацивао није. Изгледа, да је богаташ тај био гори од скота, јер његови пси чињаху болноме сиромашку више, него, што му је он чинио, богаташеви ,,иси долажаху и лизаху гној његов и , хотећи зар тиме невољноме ЈГазару болове колико-толико ублажити и од гноја га очистити. Но, „ умрије сиромах и , смрт учини крај мукама и патњама његовим ; а после смрти његове „ однесоше га анђели у наручје Аврамово ", уведоше га у живот радости, у живот весеља вечнога, несравњено бољега и дужега од „неирестанога весеља" богагашева на земљи. Богаташ је сиромаха нреживио; та његово