Srpski sion

С тр . 198.

Д ј ЛРОКИ СЕОНЛ

В р . 13.

за драго",- а „жао за срамоту". „Зло чинити, а добру се надати није могуће", јер никада „зло добра. донијети не ће." С тога и онај, „ко зло чини, нек се добру не нада!" Такав је човјек сам крив својој несрећи, „сам је собом грану подсјекао," и доиста, „нико човјеку горе не чини него он сам." Како на име „свако зло има свој устук", и најмање као и највеће, тако и „ко се другоме за што руга, оно ће му на врат доћи", „ко другога вара, и њега други'' варају, „ко за туђом вуном по|е, сам острижен дома до!>е," као што и сваки онај, „ко другоме јаму копа, сам ће у њу упасти". У опће може се рећи, „ко о злу, тај и по злу," а то је и са свим праведно. „Ко зло ради, ваља зло и да дочека", и „ко иде на зли пут, ваља да га и на^е", да би тако сваки, који је „пас био, паски и прошао". 8а то, ако ти је н. пр. кућа изгорјела, не треба да дуго тражиш кривца; „наднеси се над воду, па ћеш видјети, ко те је запалио!" Будући да тако сваки, „ко зло чини, и дочека", док се онај, „ко добро чини, не ће кајати", здрав разум учи нас свакога: „Што нијеси рад, да ти други људи чине, не чини ни ти никоме, а што желиш, да теби други људи чине, чини и ти свакоме!" С тога, „ако хоћеш да се о теби говори добро, о никоме не говори зло," јер „ко бесједи, што хоће, мора слушати, што не ће". „ГГоштуј старијега, и тебе ће мла^и!" Знате, да је увијек „каква служба, онака и плаћа", за то и најприје сам „послужиши, — послужен будеши." „Покучи, докучи", т. ј. реци „најприје нај, послије дај! а У опће, „мјером, којом продајеш, ваља том и да купујеш". Не смијеш никада сметнути с ума, да „свака узбрдица има своју низбрдицу", те да, „колико је низбрдица, толика и узбрдица" има. „Колико је од моје куће до твоје, толико је од твоје до моје". Ако хоћеш дакле да ја до^ем к теби, потруди се ти прије к мени! Учиниш ли ми какво добро, не ће ти бити труд за бадава; мора. ти се платити. П1то се тиче питања: Ко је властан и ко има право, да опет заведе оне при-

лике, које су прије биле, а које су се чином (добрим или злим) једнога између обадвојице параца измијениле? — морамо одговорити, да се за тај посао има у главном одабрати оно лице, које ће моћи најправедније просудити оио, што ее збило. Јер пак „нико сам себи судија не може бити", и јер „нико не може бити и судац и парац", јасно је, да оно лице, које ће судити, може бити само неко, којега се ствар та ништа не тиче, те због тога и може да је беспристрасно и праведно просуди и процијени. Ипак се може у једном елучају допустити, што вигпе, и препоручити, да пре^ашње стање поврати један од двојице параца, и то онај, којему је нешто учињено, ако је то „нешто" било добро. Тако н. пр. „кокош воду пије, а на Вога гледа", а ради то, по мојем суду, из захвалности. Та је захвалност биљег поштења, те нам јамчи, да „ствар не луду дарована драго је продана", јер за поштена човјека „и давати и узиматн све је посао". С тога ако ћеш да будеш поштен, буди захвалан за добро, које ти се учини, и „чим изијеш туђу кокошицу, одма своју вежи за ножицу !" Захвалан буди, јер је незахвалност црна мана, и незахвалан је човјек као прасе! „Кад се прасе наждере, оно корито превали"; тако и незахвални људи, „кад се накусају, онда се ругају". Тако незахвални могу бити још само пас и гуја. „Ја псето из бунара вадим, а оно меуједа;" — „то ми је захвалност!" Исто тако „угриј гују у њедрима, да те уједе за срце", баш као што и „зао човјек с тобом једе и пије, а јаму ти копа". Није то ни најмање лијепо, кад се ко код тебе наије и напије, па „оде, а ни хвала, ни да Бог помогне". Па не треба да се наије и напије, а онда истом захваљује. И за мале ствари треба бити захвалан, једнако као и за велике, јер „ако није хвале на ораху, није ни на товару". Него и ако се може допустити, да добро врати онај, који га је и примио, не смије се ни по што дати да он сам и зло враћа. „Ласно се — на име — добро заборави, али зло мучно", те