Srpski sion

Огг. 236

.СРПСКИ СиоН".

Бг 15.

По моме мишљењу, КајаФа би пристао готово на све; но уједно било му је у интересу да умањи ту услугу Јудину; јер првосвештеник није требао ни да покаже да се боји Исуса Вато се он и бринуо да умањи значај услуге Јудине. Он је одлучио у себи да заиочне срамно трговање аонудом најниже своте, па да је постепено повишује према захтевима Јудиним. Почев од најмањега, КајаФа нуди Јуди у први мах тржишну цену роба — тридесет сребрењака. Он се је сигурно смејао у себи, када му је то понудио, а сигурно је очекивао, да ће се и Јуда насмејати на 10. Но на дивно чудо његово, и на чудо целог потоњег човечанства то се није догодило! Јуда ннје показао никаковог колебања; па шта више, ни једном једином речи није ноказао, да је оно што се иродаје, скупље! Изгледа да није потпуно знао цену своје понуде, и николико није показивао намеру да повиси своја зехтевања; он је оберучке прихватио, и пристао је на презрену суму тридесет сребрњака! Међутим ипак је Јуда био користољубив човек! Ако је ико зна« цену новцима, то је нарочпто знао Јуда! Неко време сумњали еу на њега због несавесног руковања са новцем. Искушења злата била су за њега неодољива, и довела су га до гнусних поступака. Један од другова му апостола јавно га назива лоповом (Јов. 12, 6.), и упозорава на то, да је украо нешто од приноса за сиромахе. И наједанпут тај исти Јуда примиојебез приговора тржишну цену роба као награду за најскупљу услугу, чију је важност потпуно схватао! Тај ме је ®акт довео до два закључка. Прво, ма колико да је Јуда можда био среброљубив, није среброљубље послужило као мотив за издаЈу Исуса; а друго, да је он ^пак желео да нарочито среброљубље сматрају тим мотивом. Ако примите мој закључак у првој тачци, ви ћете се лако сагласити и са другим. И тако треба да разгледамо најпре прави мотив издаје, а за тим да разјаснимо зашто се Јуда претварао да уради то по сасвим другом мотиву. Јуда је продавао Господа не баш с том намером да добије тридесет сребрњака, јер могућност таке нретпоставке искључује и најгоре својство човека, она није сагласна са његовим среброљубљем у ирошлости. Примање тако незнатне суме, по моме мишљењу, јесте најчвршћи доказ, да суштина ствари није била у новцу. Чини ми се

да је Јуда радио у овом случају под утицајем страсти; само то једино и одговара изјави самога Господа: „Вар нисам ја вас дванаесторицу изабрао, но једаи је од вас ђаво", т. ј. подвржен је ђаволским искушењима. У том су ето и страсти Јудине; то је било нешто тако, што је силом овладало његовим умом, растројило га, и сасвим захватило његову вољу. Среброљубље није стање сасвим таке врсте, то није страст, то је. пре недостатак страсти, ту нема места никаковим моментаним тежњама! Сребрсљубље је стално, и свагда једнако расноложење душе. Ја не одричем еасвпм то, да код Јуде није било сребљољубља, ја хоКу само да кажем, ца је у њега било још и друго рђаво својсгво, сасвим другога карактера, силније и које се у њему јављаше повремено. Све у јеванђеоској причи показује, да се мотив, који га је навео на издају, појављивао у уму његову нериодично и сасвим неотклоњиво. Мотив тај појављујући се у њему у извесно време, и на извесном месту, није био атмосФера која је проницала сву његову делатност, као што је то било са његовим користољубљем, он је пре поникао у њему при нарочитом току ствари, и добио је оригиналну Форму. Тридесет сребрњака никако не објашњују поступак Јудин. Па шта нам онда може то објаснити? Ми смо већ видели горе, да је поступак његов нотекао из страсти, која је примила облик сатанске побуде, и која је поницала у њему повремено. У моменту појављења та страст неотклоњиво је захватила његову вољу, и сасвим је овладала његовом душом! Има ли у души човечјој таке страсти, која би одговарала овим условима ? Ја знам само једну — наиме завист, то је извор сваке злобе, пакости, глупости, нечовечности. Много је зла било учињено страшћу пијанства, али оно није било резултат умишљености. Гнев се кадшто изражава у најстрашнијим Формама. Но ми га никада не спајамо са оним што је по карактеру своме ниско и злобно. А завист — ова мрачна сила која руши, ради у тами, потконава! Ово је своје врсте огањ који прождире, који може горети скривено, неприметно, хранећи се својим рођеним пламеном. Гнев престаје но мери свога изражаја, а завист нанротив развија се са удвојеном силом. И тако ја мислим, да се је у томе нарочито и састојала страст Јудина; она је била дубља, него страст користољубља и мени се чини, да