Srpski sion

бр. 8

,СРЛСКИ

сжон.*

цркве и њено учеае, да може по евојој вољи уређивати евоје црквено-просветно-фундацијоне ствари и њима управљати преко њиме уреЈјених органа, једино да се исто уре ^ење има обзирати на државне законе; а он овамо сања о привилегијама и краљевским повељама и о основном и унутрашњем уставу цркве, што у делокруг св. синода спада! Он тако о њима сања, а у самом законском предлогу нема спомена ни о привилегијама ни о св. синоду, него једино о неограниченом праву саборском — бар од стране св. синода. Да је патријар Маширевић живео само још једну годину, дочакао би где влада угарска не ће да чује, да се у устројству саборском и спомену народне привилегије, а камо ли, да се захтева њихово испуњење. А какво је право св. архијерејског синода овамо од ступања у живот истог IX. зак. чл, од 1868. у погледу основног и унутарњег устава цркве; најбољи је доказ то, што му се овамо- од тога доба не допушта да се може редовно сваке године по учењу цркве у седнице састајати, што му је од круне 1860. припознато, и што не може ни дан-данас држати седнице без кр. повереника. Шта више, данас му се не допушта ни то, да и одобрени по државној власти дневни ред, сме мењати, односно да сме преко реда решавати поједине одређене предмете. Тако исто не допушта му се, да се може круни жалити и преставке чинити против таког крњења и ограничења његовог права. Да је пак као што рекосмо патријар Маширевић у оно време, кад је министар просвете барон Етвеш поднео угарском сабору : „ Законски иредлог у сшвари грчко ■ источне цркве", позвао епископат у седпицу, и да се с њиме договорио, какав положај да заузму против истог предлога; можда би тада друкчији говор држао у том погледу. Епископат би можда искао, да се у предлог изречно стави, да се унутрашње ствари црквене обезбеде св, синоду, а

чисто спољашње сабору, и да је то тада учињено, поштеђена би била и наша црква и наш народ од свију оних трзагаца, што од то доба раздиру и цркву и народ, те не~ даду ни цркви ни народу мира нити напретка. Рекосмо намерно можда, а то с тога, што се тадашњи епископат, после смрти патријарха Маширевића и сам огрешио о учење своје православне цркве у више прилика, о чему ће већ бити спомена. Ну, да је патријар Маширевић позвао епископат на договор, па кад и он у истом IX. чл. од 1868. не би назрео никакву опасност по српску православну цркву; тада би бар пред историјом скинуо са себе сву одговорност за онакво своје држање и поделио је са епископатом, који и онако носи велики грех и одговорност за много гато-шта што је учињено, а није требало да се учини, нити је смео он на оно пристати. Друго је то мислити и нешто претпостављати, а друго је кад се у закону тачно и јасно каже: св. архијерејском синоду спада у делокруг унутарња управа цркве, а сабору спољашња, те да се тако тада урадило, а за тим да се на том основу при гра^ењу саборског устројства потанко навело, шта спада у унутрашњу а шта у спољашњу управу цркве, те повукла међа између унутрашње и спољашње управе цркве; за извесно би данас и црква наша и народ наш певали, а не би доживели оно што су обоје доживели и што данас трпе. Римски је епископат, чим се и код њих заподело питање о црквено-народној автономији, јасно и тачно рекао и држави и вернима, ово и ово можемо вернима уступити, а ово и ово не можемо, и што је једном рекао, при томе је и остао, што му само на част служи. Наш пак епископат као што рекосмо од 1864 5. није у том погледу имао јасног погледа, одлучности и сталности. Он је уступио као што рекосмо општинама право слободног избора председника, што не постоји ни код самих лутерана, код којих је пастор председник. Он је даље уступио општинама слО'