Srpski sion

т.

ној автономији с тога, што у њему нема спомена да је цркви признато, да по својим законима живи и да се управља, дочим се у њему даје народу право, да по својој вољи међу границама државних закона уређује не само школске и фундационе ствари, него и црквене и да доноси уредбе, како да се црквено народним стварима рукује и управља. Кад је исти IX. зак. чланак у угарском сабору гра^ен, учествовали су у дебати о њему у горњој кући патријар Самуило Маширевић и владика темишварски Антоније Нако. Патријар Маширевић, у место да је скупио епископат у седницу, и да се с њиме договорио, какав положај треба српска јерархија да заузме спрам истог законског чланка; он је то пропустио учинити, и у одржаном говору о њему у седници од 4. Маја 1868. показао је своју највећу наивност, а подједно и незнање. Или зар то није наивност и незнање, кад се овамо у потвр^еном од дољње куће §. 3. јасно рекло: „ то имају вврни обеју горепоменутих митрополија право, да придржавајући Његовом Величанству право на врховни надзор, што ће се устзкно вршити, своје црквене, школске и овамо спадајуће закладне ствари, ме^у границима државних закона одељено и самостално обављају и уређују на црквеНИМ (?!) саборима, —■ — да тим својим стварима преко својих сопствених органа рукују и управљају, по правилвма, што ће их они у овим конгресима донети, а Њзгово Величанство потврдити;" и место да је захтевао и предлагао, да се у закону јасно каже, које ствари морају потпасти у делокруг св. сииода, које у делокруг сабора, он је држао да је довољно очувано право црквино, ако каже: „0стављајући на страну и задржавајући невредим унутарњи устав грчко-источне православне цркве, који се не тиче а и не може се тицати закона, што дела о спољашњој страни вероисповедног питања, која је више грађанског значаја, пре свега морам назначити, да је грчко-источна православна црква своја дела, крај

надзорнога права, што у овоме делу пристоји Њ. В. — и до јако непрекидно, самостално (?!) управљала, идаје ову нарочито XXVII. зак. чл. од 1791. припознату самоуправу своју. у делима строго црквени свети Синод, у осталима пак српски народни сабор вршио"(? !) „По овоме дакле разуме Св(!), да предпоменути законски предлог у ствари грчко-источне православне цркве, у колико се исти на ерпску митрополију и на установу српског народнога сабора односи, и нема у себи нови одре^ења, — ја у нуној мери признање одајем високој влади и законодавном телу због патриотске брижљивости, којом обгрлив наша вероисповедна дела, ХОЋб, да С6 самоуправа у цркви (!?), народној просвети и фондовима нашима, па И ОДОВуд проистичуће повластице наше (?!), слобод ном руковању, управи и уређењу — и за коном обезбеди. Сматрајући признање околности, и признање исказаних потраживања, могу само тако и поздравити иницијативу, што ја у овоме поступку искусих," — и пошто су старије установе па и закони наши права цркве свагда са заслуга народа удостојавали признања, те црквене, народно прссветне и фундационе ствари наше заједно с народним правима наплима из повластица и краљевских повеља наших извирућим расправљали: то само по себи сљеди, да овај закон не може ни устав црковни (? !) у па ни права српскога народа окрњити (?!)". „Пошто основни и унутарњи устав цркве у делокруг св. синода, спољна управа њена пак и то уређење школа и фондова у надлежност срп. нароцног сабора спада, с тога право уређивања у колико би у овом обзиру нужно било, задржавам реченима двема телима"(?!). Не види ли се из овог говора патријарха Маширевића крајња наивност и незнање! Држава овамо јасно и гласно даје народном управо црквеном сабору, у ком је 2 / 3 световњака а */ 3 свештенства неограничено право, без икаквих обзира на епископални карактер православне