Srpski sion

С тр . 696. СРПСКИ

појави на последњој архидијецезалној епархијској скупштини, на којој се показало, да могу слошки радиши на црквеном пољу самосшална, либералпа и автоиомио- клерикална странка, и на којој су све четири у свима иитањима што су се расирављала на њојзи, сложно и једиодушно слагали\ Ко да се не обрадује радосној нојави, што је на њој дошло до поменуте слоге међу њима, те ако се узбуде у том правцу радило, можемо дочекати то сретно време, да ћемо на црквено-народном пољу имати у место 5, 2 странке и то радикалпу и пародно-црквену странку, које би име ионајудееније било зању, и у коју би спадали сви наши умеренији људи на црквено-пародном пољу, и којима је у истини остало до реда и законитости. Овака би странка једина била у стању да стане на пут радикалној странци, а у неколико и њу да преобрази и мало упитоми, а подједно и да стане на пут демагогији која почиње све то снажнијег полета добијати, и коју лако могу наши „пријатељи" употребити у своју корист и цељи, те њоме све остале странке изиграти, до чега ће у осталом и морати доћи, ако јој се за раније не стане на пут, и иста би једина била у стању да стане на пут нојединим штреберима и превртљивицима, који час у једну, час у другу страику улећу, тражећи у њима своје личне користи и ћара, каквих је на жалост било и на последњој арх, еп. скулштину, који су и у њојзи знали користити се. У оваку би странку као што рекосмо могли ући сви наши умеренији и увиђавнији људи, и ми овим апелујемо на све такове и позивамо меродавне да у том нравцу нораде даље што треба, како би што пре дошли до такве странке. Јер, не усвоји л се овај наш предлог и жеља, и остане л се и надаље при досадашњем раду наших странака и програмима, који су за децу а не за зреле и озбиљне људе, и досадашњој поцепаности; не треба да човек буде пророк, на што ће све то изићи и какав ће нам бити јадан крај. У то име, велимо: сретно!

СИОН Б р . 22.

Иекање сабора. Д. РСаборски је одбор у свом последњем заседању донео следећи закључак: „На основу §. 3. IX. законског чланка сд 1868. године, као и на основу §. 19. и 22. тачка б. саборског устројства, све уредбе и све одлуке српског народно-црквеног сабора иду на потврду Његовом Величанству, и упућују се ерпском народном црквеном сабору, а не саборском одбору. Одлуку српског народно-црквеног сабора од 1902. године, у погледу сабореких трошкова и верозаконског приноса, није висока влада ни поднела ЕБеговом Величанству на потврду, него ју је решио преузвигаени г. министар-председник угарски. У томе реглењу не само што г. министарпредседник пониттава одлуку саборску, него наређује противно саборској одлуци, како треба да се поетупи — и упућује саборски одбор, да изврши ту његову одлуку. Према горе наведеном јасно је, да су овим чином повређене наше автономне уредбе и да је саборски одбор стављен у тај положај, да противно саборском решењу изврши одлуку г. министра предеедника, што овај саборски одбор према своме делокругу и автономним уредбама не сме и не може учинити. С тога је саборски одбор дошао до уверења, да је наступила потреба ванредног саборског заседања, а уједно ће у своме делокругу поднети препонизну молбу Његовом Величанству краљу, као и представку кр. угарском министру иредседнику — у којима ће изнети и образложити ситуацију, која је настала услед решења угарског министра-председника под бр. 4366.|Ш. М. Е. ех 1903., те замолити, да се са решењем саборским од 27.|6. 1902. XXII. уставно и законито поступи. Ванредном заседању српског народно-црквеног сабора има се подастрети и решење Њег. Величанетва гледе Текелиног фонда, у којој ће ствари такође овај саборски одбор поднети препонизну молбу ЕВеговом Величанству, као и представку преузвишеном г. министру председнику, јер по §-у 19 саборског устројства само српски народни црквени сабор уз дозволу Његовог Величанства може променути сврху народно-црквених добара, фондова и фундација. На основу свега тога одређује сабореки одбор у смислу §. 7. саборског устројства, да се сазове