Srpski sion

С тр . 514. СРПСКИ СИОН

љета премолчали, и хиљаду зала можебити проузрочили. На мене се ние имао повода тужити, али брат Платон некако је и мепе у то умјешао, сад се точно не сећам, ио ја сам се (као опај стари римљанип) смјејао суду Платонову, не чудећи се, гдје о мени криво мисли ; и вмјесто да би се ја на Платона сердио, знате лапе, шта сам нисао, кад се писало, требали Платона у Бачкој поставити, или га судити. Волим једног пријатеља стећи, него сто непријатеља. Ваша Свјатост кажете, да су вас њеке страсти оставиле; вјеруем вам, за то су мсжебити друге страсти већма се укорениле. Помислите, да ћете умрети, на млађима свјет стои, пак ако великодугани не будемо, зао ћеју нам панегирикон не носље смерти само, него и јошче за живота — правити, Ја имам с Илићем конеисториалну вешч, пак ви кажете: нрости му, кое не иде; а ви имате с Прокопием, иначе поштеним человјеком, приватну ствар пак нећете да му опростите; увјерен сам, да у конзисториуму нема от тиех писама ништа, докле је ириватно, дакле се може и треба простити. Ваша ете Свјатост јошче као епископ из Далматие идући, нешто се с Иринеом иосвадили, пак толике му архимандрите наринули: Шагуну, и јошче једнога, дакле морао вам је бити ненријатељ. Ваша сте Свјатост почели гонити и Маширевића аппо 1842. „За словеса устен јего", а кад смо вас запитали: Заштојето?, ви сге казали у Синоду: да је то због његовог соблазнителног живота у Темишвару, тога се братија јошче сјећају. Ја сам ово дужан вам казати, желећи вас обезоружати; јер ако је соблазителан живот био 1842., то је и сад љага остала, дакле онда једног по једног архимандрита у шкарт, пак шта ће бити от нас ? Што човек човеку међу четири ока каже или пише иријатељски, то није лепо, нити поштено на двориште износити, нити на зло уиотребити. Ја сам множество иисама спалио 1851. у Плашком пређе на собор хошденија, нити сам хотјео сообшчити онима, коих се тицало, нити непријатељетва градити между владикама ; то мислим да је поштено; тако је и Прокопиј радио и само је мени со-

Б р. 18.

обшчио, као што сте и ви Стапковићева мени сообшчили, пак зато се от мене није прочуло, нити от прочих. — Чузши, да комесар има као налог и вас мирити с Платоном !, тежхо номиренију патераному; та ви се с њим нисте пигдје свађали ; то дакле није нуждно. Он вам сам дојтв не мора, нити ви к њсму, него писати. А кад будемо (ако доживииој у Саноду, ту ће нас бити више, дакле и ту престае свака међу двоацом личност. Ово сам био дужан вам казати, а ви изволите чинити, што знате; ја хоћу да замном ништа не етои, пак ако ће сав свпјет пропасти, ја помоћи пе могу. Ја сам више долженсгвених вешчи вашој Свјатости предложио, и чекам отговора. Љубећи вас и високоночитајући с бла гоговјепием пребивају Вашеј Свјатости В горн. КарловцЈе 4. Маја 1852. привержени и искрењејши слуга Евгепиј Јоановић Епископ с. р. XV. Ваше Свјатјејшество Милостивјејпш мој Росподине! Чулисте, да су многи наше вјере Христиани ових посљедних мјесјаци из Босне се изселили. Показатели сего јесу јереј ЈГазар Гербић и Теодор Радуловић, кои су такожде с своими парохиани сјемо се изселили, а сад, као што ми рекоше, полазе тамо доле. Ови су ме замолили, да им што писмено дам на вашу високу особу. Кое ја ево им драговолно чиним, ва шеј милости и человјекољубију обилному их привручавајући. За них би била Сербиа најбоље: али иолитическе прилике то може бити не дозвољавају. Отсјуду се људи тамо доле селе, а што ћеју они овдје, да се разлију у нроче народе ине вјере? И овом ириликом увјеравајући вас о моем изкреном страхопочитанију, пребивају с благоговјением Вашего Свјетјејшества В Карловцје горн. дне 28. Јуниа 1852. нижајши служитељ Евгениј Јоановић епископ с. р.