Srpski sion

С тр . 562.

ОРПСКИ СИОН

В р . 19.

гублених земаља, у чем је покојни доста учинио с жертвом не малом, и јошче учинити хотјео, да му смерт намјерених не пресјече. Церков наша изгубила у њему вредна енискона, који је у младости својој јошче у будућност погледао, и науками нуждними за достојное свога званија отправление старао се, нуждна знанија себи присвоио, којима је могао свуда дерков и права своја зашчишчавати. Архиереи су наши изгубили свога старјејшаго друга, коега смерт — хотја смо дужни свагда на то готови бити — обаче сад и овдје при нашим важнима послима, оплакивати нисмо се надали. Ја сам изгубио мога иногда доброга учитеља и потом друга, с којим сам гдекоју искрену реч говорити могао. ББегову смерт оплакују браћа његова рођена и сестре у Банату и многочислени почитатељи и нријатаљи његови. Ја мислим, да се покојни браг наш ни једне епохе свога живота стидити нема. Може бити, да ја ово по њекоме пристрастију говорим. Но гдје су безпристрастне судие једнога човека? Сви се соглашавамо у том, да о живом човеку истинога суда не има. Сваки човек јест за коју ствар, или противу ње заузет, ако и неможе разсљедовати причине, кое га на то нобуђуе. Страсти су с нашим битием скопчане, колико је већа чија заслуга, толико строжие осуждение. У дјелима једнога совершенога художника, и у животу поштена човека, радо се људи труде ману наћи, тешко је вели један писатељ, из дјела човечески, судити о намјеренију ње говом, јер једно дјело може добру а може и злу побудителну причину имати. Дакле, ако се ни из дјела извјестно о намјеренију, и сљедователно о моралној вредности наших дјела судити не може, то морамо признати да добродјетељ једнога човека само онај може судити, који је верхотворец небеснога круга и архитектон вјечнога пантеона, у који пантеон сви ми, као Христиане, царства божија опредјелени насљедници достигнути желимо. Тако дакле нека почивају кости твое брате наш Пантелејмоне; памјат твоја код

нас, докле наша жизн тече, неће бити заборављена. Лахка ти земља, вјемнаја иамјат /*

Тридееетогодишња мегаломанија чланова ерп. нар. црк. еабореког одбора. Написао ,К а л и м а х. ^ Услед површног познавања наших автономних уредаба — ма да нису старије од 36 година —- и услед и до данас несређених наших автономних прилика; морало је доћи и до тога, да се поједини чланови највишег автономног административног органа, саборског одбора, због свог једног решења судеким путем на одговор позову. Ствар је као што је нознато укратко у овом. Последњи је сабор желео, да се автономно просветне потребе добрим делом подмире из годишњег вишка манастирских добара. * У 17. бр. у иримедби 1) умолили смо, да нам ако ко зна јави, где се данас налази рукопис Евгенијевог Јиз е апо п 1Си т-а. С пријатељске смо стране извештени, да се препис од њега налазио у рукама покојног игумана-архимандрита кувеждинског Саве Стојчевића, а где се сада исти налази, да се не зна. Како смо подједно извештени, да је.исти Сава био дуже времена у служби код Евгенија, то онај Сава о коме је говор на ст. 495., за ко ■ смо ми рекли да је из Србије, није нико други него Сава Стојчевић. Неиознат Евгенију (на стр. 493/4.) конциписта иатријархов, на ког се жали, није нико други, него тадашњи архимандрит Сергије Каћански. На 491. стр. место: ^еЛегешзетш^в треба Ше<1егет8е1;2Ш1^. На 494. стр. место: надметност — треба надменост. Књижица, коју спомиње Евгеније у ХУН. писму, на коју се жалио владика еибински Шагуна, јесте: „Ап1жог1 аи! (Не АпдгШе ет%ег Котапеп иМ <1ег Ргезве ^е^еп сНе Етћећ (1ег тог^епШпсИвсћеп каШоИвсћеп Кнсће ип<1 <Це вегМзсће Ка(;Јоп т <1еп к. к. 084егге1сћ1всћеп бкаа^еп", која је штамнана у Бечу 1851. а исте је годиее штампана у Београду — а не у Н. Оаду као што је Шагуна мислио — на српском иод насловом: „Отговор на нападања њеки Романа Држало се, да је исту броширу наиисао Никанор Грујић тадашњи архимандрит.