Srpski sion

Б р . 26.

СРПСКИ сион

С тр . 747.

тијела и душе наше, па тако тражи од нас, а за нас, и то, да небудемо беспослени, да радимо, да се знојимо. Свето еванђелије, пуно је поука и заповиједи: да радимо док се на сунцу Божјем гријемо, пуно опомена: да ће награда наша бити по дјелима нашима, и ко не ради тај да и не једе, и да ће такав проћи као и дрво које плода и рода не доноси. А ГТремудри вели: „Сладак је санак ономе, који ради, јео мало или много, а ситост богатоме неда спавати", и још: » ко ради споју земљу биће сит хљеба, а ко иде за безиослицом, наситиће се сиротине. Рука радљит госиодарике, а лијена ће дапати данак. Иди к мраву љенипче и научи се мудрости ." и т. д. Побожни српски народ наш разумио је то све лијепо, па и он вели ца је »најслађа печера с лгуком стечена «, и да »чрапедна лгука не мроиада«, а нашу младу, забринуту како ће свекрви својој угодити, учи војно њен овако: „касно лези, а рано устани, „двор помети, а воде донеси, „и очешљај своју русу главу, „тако ћеш ми мајци угодити," а шта је то друго него: ради, буди вриједна и уредна, ако хоћеш да те воли мајка моја, а свекрва твоја. И покрај свију тих поука, заповиједи и опомена, што их добивамо и слушамо од младости наше, шта ипак видимо и слушамо, да бива с нама и међу нама ? И видимо и слушамо, да многи комад земље наше не раде данас руке наше, не уживају данас уста наша, и да многе куће наше нису данас више наше, нити браћа наша славе данас у њима Божић свој и наш, а то можда понајвише с тога, што многи од нас нису хтјели, по заповиједи Божјој, да у зноју лица свога једу хљеб спој. Бог као премудар, знао је зашто је заповједио нама, да у зноју лица свога једелго хљеб спој, и да рад и зној не иде у прилог нама, Бог као добар и милостив отац наш небесни, не би нам заповједио да радимо, да се знојимо. Знамо ми данас сви, да су здравији и окретнији људи, који раде и који се зноје, као што је и вода која тече и свјежија и здравија од воде која стоји на миру и не отјече никуда ; и тако, радимо кад знамо да радом нашим добивамо не само зараде, него и здравља и окретности, положаја и образа људскога на земљи, а на небу живот вјечни! Ни богати без игдје икога свога, не може се данас изговарати да нема нужде радити, а не може се изговарати зато, јер сви знамо, да живот и рад иде једно с другим, знамо, да ко живи а не ради, тај да живи само на очи, и да наличи дрвету без рода и плода свога. У гробу је мир и починак а на земљи борба и напредак. А даље, знамо данас и то, да не живимо на земљи сваки за се, и само о својој муци, него да живимо у заједници, да уживамо муку не само своју, него и муку небројених покољења од више хиљада прошлијех година. Шта би од нас било, да стари наши нису живили за нас, и оставили нама у нашљедство тековину своју од Адама па овамо до данас? Поља наша и ливаде биле би и данас трн и коров, мјесто у селима и градовима, живили би у земуницама и пећинама, а по шумама нашима и горама, котила би се дивља звјерад и нападала и раздирала нас, као што напада и раздире и данас народе, који не раде од како их је, па зато и немају ништа од свега онога, што имамо и уживамо ми већ вијековима. По томе дужни смо радити и зато, да се покажемо благодарни старима нашима за тековину њихову, коју ми уживамо данас. А дужни смо радити