Srpski sion
Б р . 26.
СРПСКИ СИОН
С тр . 749.
МIX А И БоЉјом милости православни Епископ српске Епископије горшокарловачке: Пречасном и часном свештенетву и љубазном у Христу стаду својему: Благодат и мир од Господа Бога и спаса нашего Исуса Христа, а од смирености своје Архипастирсни поздрав и благослов! Христос се роди! Колико се родило и прије и послије људи; ну ничије рођење није било окружено таковим чудесним знацима и дивним догађајима и на небу и на земљи, као што је Рождество Спаса нашега — Исуса Христа! Усред поноћне тишине спустише се к земљи Анђели Божји пјевајући складно и умилно славу и хвалу ко вкшни^х Еог8, а кроз ноћну помрчину просу се од истока јака свјетлост звијезде, необично велике и сјајне, навијештавајући тако и побожним пастирима витлејемским у источним мудрацима незнабожачким; радестћ вјлТнј . . . гаки> родисА ва/иа днесћ Спаск, иж« еста ХрТстоса Господк. . . (Лук. 2, 10. 11.). Успомену на повјесни догађај тај, који је произвео давно очекивани преокрет и у уму и у срцу, у вољи и животу и у свем духовном бићу дотадашњега човјека ; слави наша света православна црква ове године као и сваке, једнако свечано са пуним благољепијем својим, једнако радосно из пуних груди прекрасне и свете пјесме своје и са узвишеним поносом, што јој се данас оваплотио Божанствени Оснивач Њезин. Па, љубазни моји, кад су и Анђели небесни радовали се спасоносном догађају томе, када је и остала природа Божја нијемим, али јасним својим знацима, казивала радост своју: како да се не радујемо ми грјешни и недостојни, кад знамо, да је Син Божји сишао с небеса управо „наса рлди и наинги? рлди спдсјша ", како да се као чланови свете цркве наше не одазовемо гласу њеном, који нас свечано позива: пршдит« возрад8«лкА Гдви (Пс. 94, 1.) и с њом заједно у духовној, чистој радости не ускликнемо: „са н<ши Когх, с& налш Еога!" Ну, љубазни моји, могао би се наћи какав мудрица од овога свијета; па упитати: „зар није Бог био и прије с нама?" Јест, као суштаство свуда присутно и које све испуњава, Бог је свуда био и јест с нами, као и са свим другим тварима, држећи и уздржавајући све у својој свемогућој десници. Ну, ево нашега зла и невоље љуте... Ми, љубазни моји, нијесмо били свагда с Богом, а нијесмо ни данас увијек; ли, слободна створења Његова, често смо се удаљапали и често се и данас уцаљатзамо од Њега, од Његове свете воље својом неваљалштином, својим безакоњем од сваке руке, својим неподобним, нечистим, Богу противним животом. А, удаљавати се од Створитеља свога почели смо ми одма по створењу свом, у несретни онај час, када су прародитељи наши згријешили и — пали. И ко зна, гдје би се и у какве бездане поноре стровалили били ми, да нас није задржала од коначне пропасти свемогућа десница Божја. . . Он, Сам Бог и Господ наш, гледајући биједно и кајању склоно створење своје, почео му се приближавати сходно вјечном плану домостроитељства свога, најприје у бесједама, преко анђела, кроз пророке, па онда у разним чувственим облицима и, егда прјид« кончинл л^та . . . приближио му се посве, јавио се Сам у Лицу јединороднога Сина Свога, Који се благоволио тјелесно родити од пречисте Дјеве Марије. И тако Господ приклонила нмн'к невеса и сниде, сишао је