Srpski sion

отр. 182.

Б р . 7.

ал' како је његова намера била, да предузме поменуту штампари.ју у своје руке, — за што не ћемо да нагађамо —; остало је све по етаром. Што Ои могао бити главни приход шгампарији — тисканице —, то их неовлашћено прештампавију остале штампарије и књижари и продају, а она има да се бочи са неким листовима и њиховим издавачима и издавачима књига. Ну, поред свега тога, она се одржава и наиредује, и смело тврдимо, да није ње, не би данас многи сриски лисш шшо се у њо) штампа, излазио, а тако исшо ни многа књига, не би угледала свеша, што ће нам иотврдити и уредници и писци, а да не спомињемо, колико она даје и шиље бесцлатно књига тамо где треба. С тога би већ и из тог разлога, требале наше општине, да од ње набављају своје потребе, а како давас сутра излази време данашњем саборском одбору, који је за три године пропустио да јчини око , што је могао и требао да учини за наше еиромашне школе; то он не ће бити више у стању да понрави своју погрешку, у чему је опет играо главну улогу парти.јски обзир и српски пркос —; то ћемо ми у своје време код меродавних и надлежних поново покренути горње иитање, јер ми би за један од најсретнијих часова у своме животу сматрали, да дочекамо изведењз горње наше замисли. А сматрали би с тога. што смо тврдо убеђени и уверени, какву би корист могао имати наш народ од данашње „српске манастирске штампарије", да се горњи наш предлог усвоји и оживотвори. Ну, и дотле, док не наступи то време, да је код нас мало више увиђавности и родољубља, могло се у веколико постићи горња циљ, и то тиме, да наше автономне власти не само издаду, него да настоје да се и извршује њихова наредба, по којој би бар тискавице морале све наше општине и парохијска звања узимати и набављати од „српске манастирске штампарије", у ком би случају она драговољно од наручбина 10% уступила епархијском фонду, као што даје ево већ друга година темишзарском. Ми рекосмо своје, а на меродавнима је, да учине своје. Д. Руварац уиравитељ сриоке манастирске штампарије.

У суботу је 26. о. м. у 3 сахата носле подне преминуо у Ђакову у својој 91. години бискуп ђаковачко-сремски Јосиф Јурај Шшросмајер. Смрт је Штросмајерова потресла цео хрватски народ, кога је он управо оживотворио, унапредио и сачувао да не пропадне и да се не одроди, — да се не прелије у туђ народ. Многи хрватски политичари, заведени од себичних политичких шпекуланата, и то већином г ,аврамових потомака", и претераних шовиниста, који се слепо поводише за шовинистичким — неизведљивим — утопијама; тек ће сада, после смрти Шгросмајерове увидети: шша је хрватски нарвд у њему изгубио и шша му све он дугује. Еао и сваки, ко је на узвишеном ноложају и ко се заузима за напредак свога народа, мора бити приираван не само на неблагодарност, него и на све непогодности у животу; тако исто и Штросмајер не само што није за живота уживао од целога свога народа онакво поштовање, какво је заслужио, него је морао да претрпи у своме животу и многе неугодности и нападања. Ну, као што су обичао велика људи и народни добротвори тек после смрти своје, достојно били оцењени и све већи и већи бивали, а за њихове за живота гонитеље и нападаче, већ прво поколење није ни знало; тако ће исто и име Штросмајерово тек од сада код хрватског народа почети да се као што тр ба слави — што се ово већ почиње на сам глас смрти његове. А оно ће се славити због учињених његових родољубивих и трајних дела и љубави његове спрам свога народа. Штросмајер је у истини својим живогом, радом и делима обезбедио себи вечити и трајни спомен, те као што ми Срби сматрамо св. Саву за свога просветигеља; тако ће исто и Хрвати сматрати Штросмајера за свога препородитеља и највећег сина, што га Хрвати имадоше, иошто нико од Хрвата до данас није учинио за просвету народну и одржање хрватског народа оно, шшо је Штросмајер учинио.