Srpski sion

Стр. 568.

бРИСКИ СИОН

1;р. 19.

рионовог одбијања и непримаља избора за вршачког владику; наводимо овде у делости два његова савремена писма, која нам је писао, из којих се јасно види прази узрок, зашто се он није првмио владичанства и зашто је избор одбио. Иста гласе: I. У Ман. Гргетегу 24. Новем. (6. Дец.) 1886. Мито брате! Приправи се за вест, која ће те и онечалити и разљутити. Био сам у Будим-Пешти, ал чисам положио присеге већ сам изјавио тамо и Њ. Светости Г. Патријарху и Миниотру Трефору и Министру-председнику Тиси, да се епископства примити не могу и несмем и упућен сам да резигнадију на Епископство св. Синоду поднесем, што сам јуче учинио. Ствар је дакле свршена и ја засада немогу се ни правдати ни мотивовати тај свој чин. Доста је кад ти кажем, да друкчије нисам могао. Страх и ужас од Епископства убио би ме, да га се иоменутом изјавом и резигнациом не опрости. И сад настају за мене друге страве и ужаси — које морам нрекужити. И ти ме никад ниси иознао и ниси хтео увидити, да ја иокрај моје плашљивости, непрактичности, неумешности и невештине у животу нисам за рад на јавном било дрквеном било политичном пољу, те је тако — због тог, што ја не познајем свет — морало доћи до катастрофе. Д<>вео сам Јерархију у највећу неприлику — и јошт горе нег' неприлику. Себе сам упропастио! и на веки осрамотио а то све зато, што не имадох одлучности, што нисам сљедо^ао унутрашњем свом гласу, већ и шта други желе — па да сам за времена открио и казао коме треба. да ја немам поуздања у себе, и да не налазим снаге за енископско звање. Не би бар ове срамоте и чуда овог било. Његова Светост, Гд. Патријарх примио ме Је у Пешти и саслушао ме као отад — фала му довека! Како да издржим пљусак од органа јавног мнења. — Оне цртице „Бранику" — те су ме највише разљутиле.

Шта сам за ових 5 — 6 недеља пренатио и измучио се! Ти се према свршеном чину немој печалити и кажн Софији (нашој супрузи) да нисам могао друкчије. Брати сам писао — и морао сам му распарати срце и напослетку сам му рекао: Нек ме цео свет осуђује и ирезре, — ти и Мита не треба да ме осудите, презрете и заборавите! Остајем Твој .љубећи те брат Јован. II. У Ман. Гргетегу 4./16. XII. 1886. Драги мој Мито! На иисмо Твоје од 28./XI., које сам јучер примио, немогу ти ништа друго одговорити, но само то, да. немарим чути а камо л' читати, шта се новодом моје резигнације по новинама пискара и блебеће. Ја сам теби казао, вашго сам дао оставку — а свет је светина, па да јој ја сто пута кажем, да ме на то није нико нагнао, нити сам се ја уплашио те несмео изаћи пред лице Царево, нити би се устезао потписати реверс, да ми је на потпис иредложено, да сам то само зато учинио, што ја себе боље познајем него и св. Синод и пријатељи и браћа моја, и што познавајући себе знам да нисам за Епископа а најмање сам за Епископа, који мора имати петље и стати на браник у данашњим нашим јадним околностима. Ја нисам никад био за рад у јавном животу — па што се сад чуде кад кажем, да се немогу и да несмем примити тога високог тешког звања, с којим је велика одговорност скопчана. За сада не могу излазити на јавност и јавно казати: зашто се нисам могао примити епископства ја овакав, какав сам данас, и уједно казати с чега и због кога сам постао такав , какав сам. Немогу доћи к вама а није нуждно, да ти сада на овом рђавом путу и то на коли долазиш овамо. Довљеет ми злоба моја. Ја сам се заиста у том пензионирцу Сави Давидовцу умировљеном пуковнику цреварио. Та то је луд човек. Ако сам иком казао и открио своју невољу, то сам њему и ов оиет лудује и довикује ми: Евала Иларионе! Заиста се подетињио! Ал се и теби чудити морам, што се не