Srpski sion

Б*. 7.

шхста

ОЖОЕ

тг. 203

дупш, као што и иама евима гове његов закључак, да смрт твоју огласи — што учинише из ноштовања и верске и грађанске сношљивости и наша браћа и суграђани католици, те и они у својим прквама оглчсише твоју смрт, — у свима овдешњим српским црквама, да истакне црне заставе иа црквама, да јави уобичајевим партама сриском народу смрт твоју, да беснлатно дад,' при твојој сахрани не само рипиде из евију цркава и остале утвари величанствене, него и да те и сахрани на општински трошак и приложи ио 100 кр у школски фонц и фонд св. Саве. Но, уза све то мили вага покојниче, уверен сам да ће твојој племенитој души највећма говети, ако ти приликом понуњења твога места изаберемо достојпог по следника, и да нас ири том избору руководе они исти обзири, који су на; руко водили, када смо тебе бирали и изабрали. А сад мили покојниче, прими искрено хвала и од мене твога млађег брата, који ти је доста ирииомагао твоме избору, и као истинитог погатоваоца, с којим си више пути имао договора и разговора о разнкм црквеним и иародпим стварима и стварима односећим се на твоју званичву дужност, а заједно и црних дана имадосмо за време тако назване Германове владавине. Оирости ми, ако сам те кад у чему и увредио, и праштајући се с тобом, кличем ти из чистог срца и ожалогаћене душе: вечан ти спомен честити и нлеменити свештениче и Србине. Слава ти!

Манастир Крушедол од 1754.-1774. год. (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ ФРУШКОГОРСКИХ МАНАСТИРЛ). Прибрао : Сава Петковић, парох. [Добановци] (Продужење.) 2. Религијозно-морални живот манастирски. На каквом су ступњу религијознога васпитања стојали калуђери овога манастира у овом времеву, видело се већ у прегледу живота (јојединих калуђера. Но томе се послу и слаба пажња поклањала нри свем том, што се

од стране духовних власти издавало често пута оштре ваповести, ца се калуђери настављају у основним истинама вере и морала хришћанског. Тако је 13. марта 1758. дошла иреко архимандрига шишатовачког заповест, ш> којој имају калуђери: „научити ортодоксос и иоучеаие свјашченическоје и седм таин с толкованијем". Тада је, на предлог архимандрита крушедолског, исти „собор" одлучио, да сви калуђери „идут во једину ћелију учитисја вишеписатиш и да будет надзиратељ Мојсеј јеромовах Попович". Следеће године (4. сеит. 1759.) нрочитан је и митроцолитов циркулар „коториј приказујет нам моностирожитељем изучавати књижицу „Православное исновједаније вјери вкратцје", и Перњаворци да изучат Вјерују, Оче наш, Богородице Дјево и всјех зааовједеј божиј", Но колико су тада и сами калуђери били упућени у науци вере, види се из 8. тачке „Репорта", ког је архиман. Пахомије 29. септ. 1759. послао митропоииту Ненадовићу. „Обшче братију совокупи в траиезје и преслуша ортодаксос. Котори знајет, котори не знајут. Проигумен Леонтиј знајут до вопроса; јером. Никоцим не знајет; намјесвик Јосиф до символа; Мојсеј знајет; Мојсеј знајет до Богородица роди једину Ипостас; Гаврил јером. до иже хошчет спастисја; Иларион и Неофит знајут". Бригу око религиозно моралног васпитавања братије водили су архимандрити. Они су на братским соборима ио каткад саветовали брзтију „шчо би обхожденије њихово чино било и љубав имјели измежду себе и прочаја полезнаја"; распитивали су „како обходјатсја, исповједајут ли сја и имјејег ли кто на кого пореченије?* Уз велики пост цозивали су духовнике из оближњих манастира да исповеде братство. Тако су се 30 марта 1764. „братија сего св. поста исповедали код духовника Леонтија ремецкаго", а 31. марта 1767. „код духовника Теодора јазачкаго". Но при свем том каково је религијозноморално владање неких калуђера у овоме неријоду времена било, види се из ово неколико примера: На собору 12. иарта 1754. „наложихом Кирилу јеромонаху", — за казну због његова неуредног понашања — „20 ударениј жезлом; Јосифу дјакону наложихом 12 ударенпј жезлом". Но како су ови били расположени првма овакој