Srpski sion

Б р. 8

смски ожон

С тр . 125.

Драги мој Мито! Што се мене тиче, ја сам фала Богу здрав, а за друго што да ти пишем, кад ти не можеш да ме разумеш, кад је теби више стало до тога, шта ће свет рећи, него до истине. Али почем у одсудном часу нисам имао срца, да кажем не ћу да идем, и то не из упорства, већ једино с тога што знам, и што само ја то знати могу, да нисам за то звање. И зато, што сам кукавица био, морам сада да ћутим и трпим и да проводим живот, који није прави живот, већ нека врста душевног сна. А то је што најстрашније. Нисам у свом елементу, те отуд сво зло.

Жао ме је и Спире (Илијћа) и Саве (Орловића), они нису заслужили, да се тако поступа шњима. (И њихјеГерман гонио, те их није хтео произвести за игумане, и ако су изабрани били). Питаш: били ми по вољи било, да дођеш овамо, да видиш, шта радим. За сада немој долазити, јер би ми после одласка твога, још теже било. Ти ниси веселе природе да можеш оживити унили дух; и ти више ћутиш и размишљаш. Немој ме Мито рђаво разумети. Ја сам овде тако незадовољан, да баш за то не марим да ми свој овамо дође. Кад би могао и смео, ја би сутра одавде побегао и утекао. Ја би сам желио састати се с тобом, али не овде у Темишвару, у ком сам стран, и у овом двору, који је по себи красан али је мени црн и немио. Шта ћу: ја не могу казати друкчије, него као што мислим и у овај пар осећам. Отложи дакле. Љубећи вас, ваш брат Јован. У писму из Темишвара пред избор епископа, 28. Априла 1882 рече ми: < Драги брате Мито!

Ја сам Јоци на Банковци писао, да сам тврдо наумио почетком Маја по на-

шем преко Земуна скочити на три четир дана у Срем. Данас добих од Јоце одговор, у ком вели, да не би био за то, да ја тамо дођем, бар до 5. ил б. Маја не. И Јоца дакле политизира. Ја на свету немам другог до Тебе јединог, који треба да ми помогнеш, да ми будеш на руци у сваком случају, а особито у овом, који се тиче живота. Не могу ти у писму казати шта сам наумио чинити, што као поштен човек, који најбоље себе познаје и најбоље зна, зашто је и зашто није, треба да чиним, па ако ми само Ти намеру моју- одобриш, бићу умирен. Другчије морам полудити. Ја сам у ужасном процепу, и као што рекох, не могу овде још дуго издржати. Жао ми те је мој брате што си доживио да то чујеш од твога брата, и ја би те поштедио и не би те разтуживао, да незнам да је теби више стало до тога, да сам жив, и здрав, па ма не био ни у каквом сјајном (жалостна му сјајност) положају и у чести, него да получим оно, за чим безобразници и бесомучни грамзе и теже, а да којом срећом или несрећом получивши то, будем на терет и срамоту и себи и што је најглавније цркви. Ако имаш дакле праве братске љубави према бедном брату твоме Јовану, а ти ми немој говорити: седи ту, буди паметан, стрпи се може бити добро, може добро испасти; јер баш то мнимо добро, било би за мене највеће зло. Ако си и у невољи мојој брат и друг, а ти ми, примивши ово моје иисмо, одмах телеграмом одговори, да могу к теби доћи. Мислим да лађа из Базјаша иде понедељником, средом и суботом, те би могао сести на лађу или 1. или 3. Маја. Но ја би дан већ телеграмом јавио. Ја дакле чекам твој одговор с највећим нестрпљењем. 0 тој ствари не спомињи ником ништа. Твој љубећи те брат Јован. Чим сам добио ово писмо, одмах сам