Srpski sion

Стр. 214.

СРИСКИ сион

Б р . 14.

нас на иољу цркпе нате да сеје семе демагогије — не иитајукп каковим ће плодом то семе да уроди ио нам црквено иросветни окивот. Кад се почело да сеје то кобно семе у нас, било је у нас људи који су дизали свој глас против тога. али се њихов глас није слушао, као ни глас Касандре, јер је међу нашим разумним људима било онда славољубпвих људи, који су уживали само у томе, да им се виче: хура и слава! Данас се и они, који су од отих разумних људи још живи, јадају што су створили овакву црквену автономију. Да су онца знали, што данас знају, не би је створили били оваку какова је, јер је отровно семе демагогије у цркви нашој толико набујало, док се није у овом последњем Сабору нашем развило дотле, као до сада никада ни на једном Сабору нашем! Ови се одношаји морају санирати, јер су нездрави и отровни, а могу се санирати само тако, ако ми свиколици, сваки у своме кругу, будемо чинили своју дужност. Учинимо ли сви све оно што смо кадри — онда неће бити у нас више овакога Сабора као што је овај садашњи! Нећу овде да ређам, Ваша Светости, све оно што сте Ви створили на пољу наше цркве и просвете. То шшо сте Ви сами сшворили, није створило њих 20 митроиолита утсуано ире Вас. Дела су то еиохална и шако узвигиена, да се ниски еле ■ менти не могу до њчх ни усиети, а некамоли иомрачити их. Ваша Светост рекосте мало час, за себе оном латинском изреком: 1егарога 81 Гиепп!; пићПа — 8о1из епз! Кад удари на те несрећа, остаћеш сам ! Не, то не стоји Нисте ви сами! Уз Вас стоји све што Јб у нашем народу свесно, чесшишо, погитено и независпо, страшЛу незаражено. Ми имађасмо дужност да дођемо овамо да Вам то јасно кажемо и та дужност налаже нам: да и у практичном животу делима то исто иошврдимо, што овде свечано и јасно изрекосмо. Дижем овај пехар у здравље српскоме патријарху Георгију Бранковићу!

Живео нама на радост. себи на славу, народу нашем на утеху — на многаја љета! Живео! (Буран одзив: живео !)«. Здравица ова, изговорена са необичним полетом и топлином, учинила је на све присутне огроман утисак. Све је било њоме раздрагано, поустајало је да се куцне са светим патријархом, те честитало је усрдно духовитом наздрављачу, староме борцу за право наше свете цркве и српскога народа. — Припев „Тон деспот ин ке архијереј а имон кирије Филате, ис пола ети деспота 1 ', хорио се дуго и умилно кроз све трапезарије. Кад су се <тишали гласи архијереј скога грчкога многољетствија, дигао се некадашњи први ректор нашег карловач ког богословског училишта, учени Јован Борота, садашњи прота Ст. Бечејски, те ће изговооити од прилике ове речи : + „Ваша Светост ! Ко премери духовним очима живот Ваше Светости од оне скромне колевке у кући сеоскога српскога свештеника, па до ове сјајне патријарашке палате српских патријарха, сте ћи ће уверење п јаснога доказа: да је Ваша Светост штићеник и миљеник Божјега промисла. Од скромног свештеничкога дома па до ове сјајне палате, далек је пут. Многи пођу тим путем, али редакје који стигне до мете. Неко клонр . неко малакше, неко не постигне овога циља за који се спремао, за којим је можда и жудео. На томе далекоме путу, видимо и кораке Ваше Светости, али их видимо да иду странпутицом, баш као да беже од узвишене мете. У младости Ваше Светости беше Вам идеал трновита служба свештеничка, у њој Вас везују и брачне везе, које искључују погледе на више Али промисао Божји води Вас онамо куда је он наумио. Као млада свештеника одликовала Вас је црквена поглавица за пароха и ироту једне од првих наших црквених општина. На тој пошти, у тешкој трновитој служби Богу и народу, цркви и просвети, постадосте Ваша Светости тада најдичнији српски прота. Општина се Ваша с Вама