Srpski sion

СРПОКИ

сиое

троши толико новаца, за који би се у Славоиији мали спахилук куиити могао. Јуридички велики рздикалски, и узор јуначина туцинданског сабора, дични Мита Мушицки нокунив историчке нодатке у свима деловима Евроне, покренуо је □ оступак: за ректификацију грунтовнице манастира Ходоша. Кад је пак на овоме нуту постигао нотпун неуспек, онда је нрикупив још више историчка материјала, нокренуо иоседовну иарницу ирошив Румуна , тврдећи, да су исти без правна наслова узели манастир Ходош у посед. Кад су га судови у све три инстанције поучили о томе, да има некакав IX. »ак. чланак од г. 1868. по коме се парнице између Срба и Румуна у погледу деобе црквеног имања имају пред будимпештанским делегованим судом водити — онда је закључио, да са својим операцијама престаее, и да парницу ради ревиедикације Ходоша тек онда одночне, када сва расположива срества народних Фондова на купљење историчких података, буду коначно исцрољееа. Овом оостуаку, овом дубоком правничком знању, и овој огромној савесности око спремања те манастирске пареице, радикали се нросто диве, и поносе се да ем је судбина таквога синка нодарила, као што је челик карактер Мита Мушицки. Само им је жао да га још нису могли довољно наградити за ту величину, и за ту смишљену акцију. Јер све што су му дали, и за шта су га све изабрали,сво је то мало нрема оним огромним заслугама, што их је он око ревиндикације маеастира Ходоша за радикалски народ стекао и чиме је народно црквеео добро за вечита времена задужио. п ДР- —ћ ЛИСТАК. В е с т и. Сазив св. Архијерејског Оинода. Његова је Светоет Преузвишени Господин Георгије патријарх еазвао чланове св. Архијерејског Синода Високопреосвећену Г. Г. Епиекопе у седницу Синодску за 10. (23.) Мај у евоју патријарагаку резиденцију.

Говор Високопреоове1еног Г. Епископа буДИМСКОГ Лукијана, што га је изговорио у ведикашком дому угарском 25. пр. м. при расправи о познатом Апоњијевом школском предлогу, доносимо у данашњем листу у целини по стенографским белешкама. Какав је утисак исти говор изазвао код Мађара, мозке се видети из тога, што „Ви<1аре8{ј ШгЈар", полузваничан лист данашње коалационе уг. владе, у 113. бр. рече: „— говорник је једини у име Срба као народности и племена, а не у име верних српске цркве, говорио против предлога". Сви срнскп лиетови, мање више одобравају исти говор, само „Србобран" у 94. бр. рекавши за њега: „да је врло обазрив, млак и фини", избаци мудру фразу: „Та од епископа Лукијана се није ни могло очекивати да ће избацити какав милетићевски говор, који ће да пали. Он ее није никад ни престављао као велики народњак. Шта више уобичајено је било да сз сумња у његово српско родољубље. Па ипак он је говорио, да ми морамо бити задовољни. Шта ћемо на ино! Зар да један члан јерархије, са којом је српски народ био свакад на ратној нози, због њеног вечитог повлађивања свакој могућој влади, да бламира „ирву народну" странку у Војводини, и да надлицитира у р> дољубљу њене вође, бивше ватрене родољубе, сада у приређиваче мешовитих зборова. грофовских ручкова прерушене старе црвене демократе". „И за то српски народ мора да са жалосним ерцем, а са угушеним негодовањем прими овај и сувише присхојно сервирани, бескичмени протест владике Лукијана, јер је — бога ми и овај бољи и укуснији од „благовештенских узнемиравања". На ово разглаголетвије „Србобраново" имамо да одговоримо прво то, да писац њзгов не ма појма о томе, шта је један епископ и како он може говорити и како се говори у кући великашкој уг, сабора, и да не мозке никада говорити онако, како је у своје време говорио Милетић. У осталом Милетић је знао да грми у уг. сабору, но од његовог грмљења није имао српски народ никакве користи. Шта више, његово му је грмљење јако шкодило и да је мање грмио, а мудрије радио, могло се у оно време много што-шта постићи, што се данас не да. Друго: срнеки владика и не може, а и не