Srpski tehnički list — dodatak

Год ХЛХ. це

_СРПСКИ ТЕХНИЧКИ ЛИСТ»

Стр. 3.

често је лакше извести но врло ниске температуре. јер као што видимо, угљена. се киселина претвара у течност под обичним притиском на температури 78", међутим ми њу можемо конданзовати и на температури 0% притиском од 50 атм. на температ. 21.5' притиском од 70 атм. и најзад. на температ. 31" притиском од 75 атмосф.

2. Али из ових комбинација између разних температура и притисака за конданзовање угљене киселине не треба закључити, да се угљена киселина (па дакле и други гасови) може канданзовати на много вишим температурама кад се само употребе довољно јаки притисци. На против за угљену киселину као и за све друге гасове постоји једна извесна и за сваки гас одређена температура изнад које се не може конданзовашш па ма колики се притисак употребио. Та се температура за сваки гас назива његова „критична пемперашура“ и она је на пр. за угљену киселину 319. То значи док је угљ. кисел. загрејана до 31% или испод тога, она се може претворитн у течност одговарајућим притисцима, — на пример у крајњем случају на 31% притиском од 75 атмосф. Али ако угљ, кисел загрејемо само до 32% она се не може више конданзовати па ма колики притисак рецимо и 1000 атмосф. употребили.

Онај притисак под којим се један гас може конданзсвгти кад је на критичној темеератури назива се „критични притисик.“ Тај притисак за угљ. лину

кисекао што видимо износи 75 атмосф.

Узмимо на пр. водену пару. Зна се да водена прелази у воду чим се на обичном притиску охиспод 100%. А по себи се разуме, да се водена може загрејати и више од 100" и ако хобемо да је конданзујемо треба да употребимо јаче притиске од

пара лади пара 1 атмосф. Али ако је водена пара загрејана изнад 370" никаквим је притиском не можемо више претворити у воду. На тој још температури од 870", која је за водену пару критична температура, можемо је конданзовати притиском од 196 атмосф. који је у исти мах критични притисак за водену пару.

Алкохол који још лакше испарава од водеи чија се пара лакше на обичном притиску конданзује, загрејана изнад 244" (њене критичне температуре) никаквим се притиском не може конданзовати. На тој температури алкохолска пара прелази у течан алкохол под притиском од 63 атмосф. (критични притисак ал-

кохола).

3. За критичну температуру и њен значај дознало се тек 1869 год. и с тога су сви ранији покушаји да се извесни гасови па међу њима и ваздух претворе у течност. остали без успеха ма да су употребљавани врло високи притисци. јер тим критичке температуре леже врло ниско, испод 100%, а при свима дотадашњим покушајима конданзације они нису ни до те температуре, били охлађени. ПЏа пошто се конданзација никако не може извршити све док гасови не буду охлађени испод своје критичне температуре. с тога су и сви ранији покушаји остали без резултата. Ово су гасови који

гасовима

се из горњих разлога нису могли конданзовати и који су због тога названи перманентним: кисеоник (критична темрература — 1189, крит. притисак 51 атмосф.)

азот (крит. тем. — 147%, крит. притис. 85. атм,) водоник (крит. темп. — 242', крит. прит. 20 атм.) угљенмоноксид (00, крит. темп. — 1419 крит. прит. 36 атм.), азотмоноксид (ХО, крит, темп. — 94% крит. прит. 71 атм.) ваздух (крит. темп. — 140%, крит прит. 39 атм.) и метан (СН крит. темп. — 96% крит. прит. 50 атм.). Тим су се гасовима придружили доцније пронађени гасови аргон (крит. темп, — 121", крит. прит. 51 атм.)

неон (крит, темп. испод — 2130), криптон (крит. темп. — 62%, крит. прит. око 41 атм.), и хелијум (крит. темп. испод 2639). До данас су сви ти гасови конданзовани изузевши хелијум те се може рећи да више нема перманентних гасова, и ако хелијум још није претворен у течност јер је и то конданзовање без сумње само питање скорашњег времена.

Као што се из овога види, за конданзовање тако званих перманентних гасова потребно је да се они претходно до врло ниских, свакако до испод њихових критичких температура охладе; потребни притисци при том нису сувише велики и могу се лако остварити. Али хлађење гасова до тако ниских температура није тако лако и просто. једна од најхладнијих смеша за хлађење добија се мешањем снега или ситног леда с хлорним кречом; тако добивена ниска температура достиже — 40% до— 50% али та температура, као што се види ни из далека није довољна да охлади горње гасове до њихових критичких температура што је неминовно потребно за њихове конданзовање.

4, Једног истог дана и то 24 децембра 1877 год, (по нов.) добила је Француска Академија Наука у Паризу два извештаја о конданзовању перманентних гасова. Један је послао Р. Пикте (Е Ртеђеђ) а-друго Кајте (Са еђећ) који су независно један од другога у неколико разним начинима а у основи истим методама успели да кисеоник и дрјге гасове претворе у течност. Од тога се дана сматра да је питање о конданзовању „перманентних“ гасова једном за свагда решено,

Не угуштајући се у детаље, ми ћемо у главним привципским потезима изложити методе њихова рада и успеха.

Помоћу нарочитог хидрауличног шмрка, Кајте је извесну количину кисеоника сабио под притиском од 300 атмосфера и хладећим га смесама (и под тим при-

тиском) охладио до — 30". По себи се разуме да се под тим околностима кисеоник није могао претворити у течност, пошто му је критична температура — 1182.

Тад је Кајте, овако охлађен кисеоник (отворивши једну славину) пустио да кроз једну стаклену цев нагло и слободно истиче у ваздух под обичним притиском. Истичући испод притиска од 300 атмосф' у ваздух под обичним притиском кисеоник се нагло раширио. Таквим наглим ширењем кисеоник се толико охладио (јер смо напред видели да се сваки гас при ширењу хлади) да му је температура сишла испод критичне температуре (испод — 118%) и да се у пролазу кроз стаклену цев конданзовао јер се она замаглила и овде онде показале се на цеви мале капи течног кисеоника.