Srpski tehnički list — dodatak

Сл. 29-32 показују основне облике Хенебиковог система, дакле носећа ребра (појасни луци) са горе равчим патосом. Да би се могла ребра да поставе у што већем растојању, превиђају се понајвише попречни и споредни носачи. Да унутарња површина свода буде глатка примењују се конструкције у сл. 31—82.

За плитке сводове узима се основни облик из сл 33-34. Овде је примењена обрнута плоча са ребрима (срав. сл. 23-24) Доња сводна ивица лежи изнад линије притиска, усљед чега је горе истезање а доле увећани притисак и то усљед негативних момената, који од ослонаца ка темену опадају. Коловоз се добија насипањем простора међу ребрима. Ако нису потребна више него два ребра, онда се према сл. 35 и 36 патос може поставити између њих Укрућења се извршују попречним носачима, који примају на себе терет патоса.

Ако је конструктивна висина ограничена и ако треба са естетичког гледишта код лучних носача патос наместити доле, онда се конструкција моста може тако да изврши, да се патосна конструкција помоћу висећих стубића обеси о два лучна носача са стране (сл. 37 и 38). Мост ће онда изгледати као решеткасти мост. Ако коловозна пловозна плоча или нарочито јака арматура ребара треба на себе да прими целокупан хоризонтални потисак, онда се овај мостовски систем може да употреби само онда, када се обични сводни облици не могу да употребе због несигурног темеља обалних стубова или када не би било сигурни ослонци испод велике воде. Када је стрела лука већа онда се укрућења извршују као у сл. 39 и 40.—

2.) Обални стубови. Има две врсте обалних стубова: видних (Збапамлдепаа т) и изгубљених (уепогепе У/!депарег). Видне обалне стубове треба сматрати као потпорне задове (сл. 41) чија круна у а пада уједно са ослоначком фугом-и они преносе сводни притисак посредно на темељ. Напротив изгубљени стубови (сл. 42.) постају продужењем свола тако, да се свод са својом ослоначком фугом непосредно ослања на земљиште (темељ). Видни су стубови старији а изгубљени новији и они су бољи од старијих иу конструктивном и статичком погледу, само када месне прилике дозволе њихово извршење.

Обалне стубове за армиране лучне мостове, нарочито за узидане сводове, треба израђивати са нарочитом савесношћу, пошто и најнезнатније слегање земљишта може имати врло кобних последица на конструкцију. Трошкови'око грађења обалних стубова често су од пресудног звачаја, да ли ће се за извесне распоне градити гредни или лучни мостови У осталом за стубове оваквих мостова

„СРПСКИ ТЕХНИЧКИ ЛИСТ“

Е Год. ХХ.

услови су једнаки као и за стубове камених мостова. Не сме се појављивати никакво клизање обалних стубова, фундирање мора бити на потребној дубини, да неби вода подлокавала стубове. Све димензије стуба зависе од хоризонталног потиска. Ако се основица темеља не постави довољно дубоко онда целокупан терет обалног стуба заједно са његовим оптерећењем, дакле његова отпорна моћ, неће бити довољна да противстане притиску са стра-

не (зеНепзсћиђ) што може бити узрок знатном снижавању сводовог темена. Ослонцима узидиних сводова задатак је, да дају довољно отпора моменту савијања, који свод производи. По правилу је довољан један јак бетонски или зидани блок, на који ће се свод са проширеном стопалом ослањати (ср. сл. 85—89). Лежишна површина има увек одговарајући нагиб на правац резултујућих сила а позадна површина са обзиром на хоризонтални потисак, поставља се управно. У сл. 41. представљено је оја-

чање темеља обалног стуба са гвозденом арматуром (истачкане линије на дну темеља). Ако су потребне пилотне у темељу, а цена не игра главну улогу, онда је блље узети пилотне од армираног бетона. Гвоздене шипке из бетонских пилотна могу се на згодан начин везати са осталим шипкама арматуре стуба или арматуре свода. (ср. сл. 71). Само крајне побијају се као у правцу линије притиска а остале се побијају управно. Степенасто извршење позадине стуба (сл. 41) није практично због задржавања воде на степенима, што може бити узрок образовању пукотина.

На чврстом стеновитом терену и при превођењу путева преко усека довољни су тзв. изгубљени ослонци, који нису ништа друго до проширења свода на ослоначкој површини, која стоји управно на правац линије притиска (сл. 42). У сл. 43. израђене су кроз обалне стубове пешачке стазе у виду капије. Сл. 44 и 45. представљају конструкцију дво делног обалног стуба по систему професора МбПег-а Позади стуба а у висини ослонца сагради се једна танка призматичка плочађод армираног бетона, на којој почива сва земља изнад ње, Најмање покретање ове плоче изазваће отпор трења, који ће при довољној површини плоче одржавати равнотежу хоризонталном потиску, дакле задатак је ове плоче, да прими на себе само хоризонталну компонентну силу ослоначког притиска и да ову услед трења пренесе на земљиште и на тај начин остаје да да стуб а прими на себе само нормалну компонентну силу ослоначког притиска, ради чега су му потребне и мање димензије. Кад је хоризонтални притисак знатно велики, онда се може да постави и једна вертикална плоча с (истачкана у сл. 44), На МоПег-овим обалним стубовима штеди се у