Srpski tehnički list
И = о ди и =
— 18! —
ових вредности видимс, да је брзина. спровођења топлоте код гвожђа доста велика и да нам гвожђе може послужити као згодан материјал за котлеве, јер може лако и брзо да пренесе топлоту на воду; тако из тога видимо и то, да се кр 3 котлов лим и цеви, кроз које пролази пара може да изгуби део топлоте ако се издвајањем (изоловањем) не начини сметња одилажењу топлоте. Због тога се у новије доба све цеви кроз које пролази пара, облажу споља фугоријском земљом, те та облога служи као лрепона и смета одилажењу и губљењу топлоте. Не мање је важна и вредност за брзину спровођења топлоте код котловог камена. Јасно је, да ће кот:лов
али исто
знатан
ин-
камен, кад се изнутра наслаже по котловом лиму, као рђав ноша, рђаво преносита топлоту на воду; али не само то, котлов камен због те особине'као лош спроводник
топло-
топлоте може да буде много штетнији; тиме што смета
прелошењу топлоте на воду чини те се. к:тлов лим јако загреје па и усија на оним местима, наслаже, а котлов се камен обачно наслаже баш оним местима, где удара највећа јара и топлота огњишта; а да овако загревање може да доведе парни котао и до саме експлозије, о томе је било већ говора.
Из таблице се види, да је ваздух од сзију побројаних материјала најлошији спроводник топлоте, па би се човек запитао, па кад је то тако, онда зашто одвајати и изоловати од ваздуха котлозе делове и цеви кроз које пролази пара» Одговор је взома прост на ово питање. Ваздух је зацело врло лош спроводник топлоте, али је заздух лош спроводник топлоте само онда, кад је спречен, да се меша, т. ј. кад неможе да одиђе онај слој ваздуха који прима нешто топлоте те да своје место уступи другоме слоју ваздуха, који се опет загреје и одиђе, те се на тај начин произведе не«о
он на од лима,
где се
и усијавање
комешање и струјање, дакле ваздух или боље рећи ваздушни слој је лош спроводник топлоте само онда, кад је затворен и спречен да се меша са осталим ваздухом; овакав се ваздух назива сшагнирани ваздух, и шупљакове опеке (цигле) које се такође употребљавају као изолирајуће средство за парне цеви и дру о имају за ту своју особину да захвале ваздуху који се налази затворен у њиховим шупљикама, које опет чине, да су
те опеке врло лаке, те тако мало повећавају и тежину |
самих цеви, те омогућавају да се овакве спроводнице паре (цеви) могу подупирати у што дужим остојањима.
При изолисању цеви за пару треба пазити још и на то, да влага не дође у додир са изолишућим ма теријалом, који је махом шупљикав и порозан, „те се због тога изоловане цеви премазују или цементом преко изолишућег материјала, или све се то обвија нарочито катранисаним платном или хартијом, која се и иначе употребљава за покривање кровова. Ово се мора учинити. нарочито код цеви које су спровевене по пољу ван зграда и које су изложене киши у утицају атмосферске влаге. Да би се лакше намештале ове цеви, као и то да би се поједини делови могли лакша из" менити и заменити новим, маса за изоловање наноси се: само по цеви, а ободи и саставци остављају се сло-
бодни, тако да ништа не смета састављању и растав љању појединих делова ових цеви.
-
5. 15. Вода за напајање парних котлова.
Веома је важно питање о томе, каква ће се вода употребити за напајање парних котлова или боље рећи, каква ће се вода употребити као материјал за стварање паре. Воде има свуда у природи; је једно растворно средство, које допире свуда. Због тога је веома велика реткост наћи у природи чисту воду беикаквих примесака. Вода непрекидно кружи у природи и за њен се пут вели да иде по кругу. На површини свију вода на земљи, а нарочито на морској пучини непрекидно испаравају грдне количине воде, сд овесе паре стварају облаци, и кад се ови расхладе, пара се претвори у воду па пада натраг на земљу као киша али снег, те да протичући и отичући потоцима и рекама у море пређе опет у пару и дигне се у кишни или снежни облак. На овоме путу вода има довољно прилике, да прими и са собом понесе разне примеске. Из ваздуха вода узима поред осталога поглавито угљен диоксид (т. 3. угљену киселину ССа) и кисеоник, а поред, тога вода понесе из ваздуха и прашину, која се налазила у ваздуху. Ови су ови примесци без икаквог значаја за воду и они не утичу ниуколико на употребљивост воде за напајање парних котлова и таква воља — кишница – · може -се сматрати у сваком погледу и за све употребе као чистг вода. Али ствар стоји одмах друкчије, чим се за напајање парних котлова употреби вода, која је већ прошла кроз дебљи слој земљине површине, те на томе путу дошла у додир са растворљивим телима. Такке су воде готово засићене тим растворима, па пошто се кључањем претвори само вода у пару, то се растворена чврста тела из“ двоје и сва у већим количинама наслажу у котлу. По неки од ових примесака воде наслаже се као тврда кора по унутрашњости котла на лиму, те на тај начин обложе изнутра веће или мање површине котла. Овако образоване тврде коре називају се котлов камен. Овај котлов камен прионе уз котлове зидове кад кад тако чврсто, да се мора употребити длето, те да се одвоји од котла. Већ је у два маха говорено о томе какве штетне утицаје и несретне последице може да има котлов камен због свог лошег спровођења топлоте, па се због тога увек треба старати, да се спречи образовање овог котловог камена, кад се нема чисте воде за напајање котлова. Главни су примесци који образују котлов камен: калцијум карбонат (кречњак), калцијум сулфат (гипс) поред магнезијум карбоната. она,
Кад нека вода има у себи калцијумова и магназијумова једињења, онда се каже да је та вода ш8р0.. Степен тврдоће воде одређује се према томе колико има креча (Са (О) или одговарајуће колитине магнезије (МеО) у 100000 делова воде. Тако се каже. да нека воца има један степен тврдоће, кад сеу 100 000 грама (100 литара) налази ! грам креча или 0,7 грама магнезије, јер 1 грам креча има исто толико хемијско деј-