Srpski tehnički list

се ралицом, бежи од плуга огртача и других справа, а за што да ли за то што разуме7 Не, наш нарсд ес неповерзњем и нерадо гледа добро и паметно новачење, Белило и друге штетне и луксузне ствари брже су освојиле земљиште него плуг и копачица, и с тога ја, с пуно разлога не признајем г. Гагићево мишљење као исправно да народ најбоље оцењује ово питање.

Жалосна је истина, да државне надзорне и извршне власти допуштају изигравање одредаба и прописа позитивнога закона, али то никако не може бити доказ, да је тај пропис погрешан или рђав, Допуна ;. 10. Закона о сувоземним јавним друмовима о замени кулука новцем постоји од 1870. године, и до данас није примењивана. А да ли је какав законски пропис добар или не, то се може најбоље утврдити самом применом, па'кад се докаже да није добар, онда, се тај законски пропис мења и замењује другим, за који се верује да |е бити бољи, алп се постојећи законски прописи не смеју изигравати То је погрешка, која је и г. Гагића, бар по моме мишљењу, одвела на странпутицу. у

»Да воља замењује закон“ није аксиома, то је пропис позитивнога закона (5. 18 Грађанског Законикај, али и тај пропис има својих граница; Јиз рибђлаши рмуаотит раси шиба поп рођез., а то ће ређи, да воља и споразум појединаца не може мењати пили замењивати прописе јавнога права. Према, томе, не само да можемо натератис.вакога, да пр„рез за путове плаћа цо имућству, и

ако он то неће, него нам је то чак и дужност. .

Кад би мишљење г. Гагићево било тачно, онда би смо се могли договорити и споразумети да неплаћамо порезу, као што је законом прописано, него с главе на главу, али то не.може. Изигравање прописа љ;. 10. Закона о сувоземним јавним друмовима повреда је закона, за коју кривци треба да одговарају, јер ту споразум и воља појединаца мењају одредбе позитивнога закона из групе јавнога права, што никако не сме бити. _

Најзад, '. Гагићу, морате признати. да ми веома много патимо због р'авога разумевања и примењивања, због непримењивања и изигравања позитивних законских прописа,

Пођимо и даље. Г. Гагић вели: „може се ређа, сиромаху виле требају добрт“ путови,

него 'богатоме:“ И ово није тачно. Што ће.

сиромаху пут Он нема на товаре шенице, кукуруза, шљива, ракије и других земаљских производа, да их.носи на пијацу. Он нема чак ни кола ни волова, нема ни опанака, па

му шљунак раздире п крвати голе табале, те је принуђен да вата ст, анпутице, а пут оставља у страни. Ви се г. Гагићу варате! Пут није потребан сиромаху на против, пут је потребан богатоме и трговцу, да би могли своје" производе и своју ргбу јевтиније и на време превозити, да на тржишту добију најповољнију цену.

Браћа Минх плаћају годишње око 80.000 динара за пренос свога угља од Ртња до Параћина. А знате лиг Гагићу заштог Ја ћу Вам казати! За то што је пут рђав. Када би пут био бољи, Браћа Минх би много јевтиније превозили свој угаљ, може бити за 40—50 хиљада динара; све оно до 80 хиљада динара био би чист добитак Браће Минха, Ту г. Гагићу, не би зарадила сиротиња, него би зарадили богаташи, ту пут не би користио сиротињи „која рабаџија“ него газди „коме рабаџија“.

Опттина параћинска завела је калдр-

"мину само за то, што су Минхова кола нај-

више кварила калдрму. Како би овде прошло мишљење г. Гагића, да је народ најбољи оцењивач овога питања % Народ је уверен, да Минх највише квари калдрму и за то уводи калдрмину. Народ је уверен, да од те калдрме: највише користи има Минх и 3 то га посредним путем највише оптерећује. Па ипак г, Гегић тврди, да богатоме не треба пут, него сиромаху, а то се никако не слаже са наведеним примером.

Ми можемо навести још примера, и увек ће бити, да је користи од пута у главноме поцрпео газда а не сиромах. Па онда није ни право да подједнако плаћају и газда. и сиромах.

Ја не знам, аљли Ви г. Гагићу, извесно знате какви су и колики су каравани пок. Дамњана Орловића ишли у своје време од Ужица до Мокре Горе и Сарајева. Исто тако, г. Гагићу, Ви боље знате него ја, да се од тих каравана није обогатио нико у Мочионици ни Бијелој Реци, него главом. Дамњан Орловић. Спротиња је заиста налазила себи зараде преносећи туђу робу, али је ипак од пута највише користи имао трговац, онај, који у ствари највише и има, па је право да он и највише плати, а не да се испореди са својим „кириџијом,“ који од тога посла једва „исхрањује душу своју.“

Да не наводим више примера, мислим, да је и ово довољно да јасно каже, да је пут потребнији ономе, који има спота да извезе — трговцу и газди, него некоме бескућнику и безволнику.

У Србији има доста индустријских етабласмана. који свакога дана примају и шаљу