Srpski tehnički list

— 429 —

позната под именом „непосредна“ доводи доиста, понеке до уверења да је некорисно чак и „опасно предавање граматике. Њима изгледа да ова предавања шкоде практичној конверзацији. Професор, вели се, који учи своје ученике, граматичким правилима, враћа се на методу, која је безповратно осуђена, методи наставе живих језика из књига, без икаква усмена вежбања. Писац вели да се ово мишљење никако не слаже с фактима и с добро сваћеним интересима наставе.

С једне стране у ствари нема никакве несугласнице између конверзације и граматичке наставе. Ма како даје скромно искуство пишчево у том погледу, он ипак узима слободу да се позове на сама себе као оца, који са својом децом говори само немачки. Он је при том констатовао, да је довољно, да се код деце од 9—10 година исправљају граматичке грешке како. их кад буду чинила и да се кратким правилима код деце усади инстикат за самопоправку.

Конверзација је без сумње тешка и детету и ономе који с њим говори али то и није ни за;једног ни за другог никакав одмор, већ рад. Али иџак напор није толики, да код једног изазове одвратност а код другог малодушност, и ако разговор о обичним стварима из живота условљава брзину говора и мисли, што код дидактичке наставе не мора бити. Тако и поред свих многобројних препрека, на које овакав стваран начин наставе наилази; поред свег потребног постојанства и напора, основе граматичких правила могу се практички улити детету, а да се при том не штети ни уколико поступно навикавање на конверзацију. Ова се метода тим пре може употребити и тим лакше, што се примењује на младеж или на одрасле и што то бива не онако из неба већ у нарочитим часовима за наставу.

(С друге опет стране није могуће ни знати ни говорити какав језик а да му се не зна граматика. Јер ако у говору буде много погрешака, онда се може десити да говор буде сасвим неразумљив. Незнање граматике свакако уди свакоме који мисли да може говорити жив језик не знајући му граматику. Такви људи не могу успешно читати техничка дела. Ма колика била важност конверзације ипак она не треба да учини да се занемари читање књига, које ђаку, будућем инжењеру, служе на поуку и дају у исти мах могућности да се језик не забо-

рави ни онда кад нема честе прилике за конверзацију. Искуство најзад показује да изучавање граматике може да буде и пре вежбања у конверзацији. Ђак који коректно пише на неком језику, врло ће брзо успети и да води разговор.

Свакојако у техничкој школи може настава граматике да буде посредна, т. ј. да се ограничи на објашњење правила које се изазове грешкама у

говору или причању.

Врло је добро да професор зада ђаку да прочита понешто па да му онда "садржину прочитане приче изложи другог часа својим речима. Ово има двојаки циљ: да непрестано одржава интересовање ђака и да га принуди да на страном језику искаже мисли које махом не долазе у обичном баналном разговору. Технички и економски журнали дају у том погледу богат материјал за читање и за расправљање. У Паризу г. Ма учитељ језика на Есоје Ројугећтуие и г. Моге! на Сорбони примењује ову методу с великим успехом, први за немачки а други за енглески језик.

Знање обичног говора добија се врло лако и врло брзо. Јер у том говору врло је ограничен број речи а и саме мисли, које се њиме изражавају сасвим су обичне, свакидашње. Према томе било би погрешно да се учењу обичног говора да преимућство над учењем техничког језика, јер кад човек савлада технички језик, онда се обичан гсвор даје сам по себи. Зато треба сву пажњу обратити на изучавање техничког језика.

У. Закључак.

На основи ових идеја, које излажемо, г. беогсез Вјопде! истакао је корист немачких трговачких школа које спремају не само добре комерцијалне чиновнике но и трговачке путнике и трговачке заступнике који у толикој мери доприносе економском развитку своје отаџбине. Он се придружује извешћу и погледима које је г. Ротац Ваује изложио министарству трговине:

„Извор великог напретка германског, вели известилац, чини нам се да је нарочито у томе што је Немачка умела величанствено да искористи рад малих“.

Ово последње не може се применити на инжењере кад заузме место у кругу трговачких агената. Инжењер ће увек битију елити, благодарећи свом пространом општем знању и техничком образовању. Али он никако неће претендовати да се изједначи с вишим агентима каквог комерцијалног предузећа у ономе што је њихов занат и специјаллност, но ће се увек представљати као помоћник, који у помоћ доноси знање и умење и драгоцене плодове искуства стечене на другим пољима; али се мора помирити са споредном улогом, ако се није образовао у чисто трговачком духу.

Да би инжењер постигао и овај други резултат требало би, пошто заврши циклус техничког образовања, да има одважности и времена да отпочне с почетка на комерцијалном пољу серију нових студија. То би опет, бару Француској, где постоји војна обавеза, имало за последицу да младићи не уђу и праксу довољно млади, јер је сем војне обавезе ограничен број година кад се може ступити у технику, или би требало да кандидат има ванре“